Izvor: B92, 28.Okt.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LUCINDA WILLIAMS " Little Honey
(Lost Highway, 2008.)
Ovo je ploča koju sam ove godine najnestrpljivije očekivao. Za nekoga ko 1998. ne pamti ni po sopstvenoj maturi i upisu na fakultet, ni po famoznom zakonu o univerzitetu, studentskom protestu i ukidanju katedre za svetsku književnost, već po izlasku epohalne (u najbukvalnijem smislu) ploče Car Wheels On A Gravel Road – nikakvo čudo. Ah, ti „horizonti očekivanja". Uvek upropaste doživljaj.
Elem, opšte mesto kada >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je Little Honey u pitanju jeste to što je Lusinda konačno u srećnoj vezi (sa Tomom Overbijem, producentom ove ploče), i to se debelo odražava na njeno pisanje. I found the love I’ve been looking for, prvi je stih na albumu, i deluje u najmanju ruku zbunjujuće. Ovo je samo jedan od razloga da se zapitamo: ostade li nešto od onoga zbog čega smo voleli Lusindine pesme. Ok, svirka je super, nema zbora. Tu je Dag Petibon, koji briljira na električnoj gitari. Tu je Buč Norton, koji rastura bubnjeve (poslušajte Honey Bee). Ima i zanimljivih gostiju. Metju Svit i Suzana Hofs pevaju prateće vokale. Elvis Kostelo peva duet s Lusindom u Jailhouse Tears, definitivno najzabavnijoj pesmi na albumu. Neko negde reče da je ovo zbir klišea vezanih za žanr. Jeste, iz ove pesme definitivno zvuči nešto parodično. Kada Elvis kaže: Look at me, I’m clean now, a Lusinda mu odgovori: You’re so full of shit, prva reakcija je odobravajuće osmehivanje, nešto što ne očekujete kada slušate Lusindu. Ima, vala, i kurioziteta: obrada It’s A Long Way To The Top sastava AC/DC. Ideja potiče od Overbija. Po sopstvenom priznanju, Lusinda nije čak ni znala pesmu. Tu je, naravno, i njen glas, koji zvuči senzacionalno kao i uvek, koji ume da bude oštar, drzak, žestok, ali i potpuno slomljen.
U redu, teško vi možete svemu tome da odolite. Lusinda je to. Ali slušajući njen novi produkt, vi se setite kako je ona nekada pevala uspomenama na detinjstvo, u kojem su se suze mešale s prljavštinom i o topografiji svog južnjačkog zavičaja, od Lejk Čarlsa pa do Džeksona. Njene pesme nastanjivali su likovi fascinantnih sudbina obeleženih teško imenljivim gubicima, a ljubavni odnosi bili su ili avantura ili bojno polje. Little Rock Star i Rarity sa nove ploče mogu se shvatiti kao nastavak one linije Lusindinih pesama koja se bavila sudbinama neshvaćenih i odbačenih. Ipak, moram reći da su te pesme nekako apstraktniji i bleđi primerci ove velike Lusindine teme. Real Love, Tears Of Joy i Knowing su ljubavne pesme. Ali tu više nema zajedničkog slušanja ZZ Topa do daske u uverenju da ništa ne može poći naopako, koje se, neizgovoreno ali podrazumevano, pokazuje kao zabluda, niti prolaska kroz sito i rešeto da bi se otkrila „slatka strana". Nema ovde ni avanturizma ni borbe, ovde se plaču suze radosnice. Plan To Marry, u kojoj Lusinda nastupa sama sa akustičnom gitarom možda je najslabiji momenat ploče. Vilijamsova se gubi u apstrakcijama pokušavajući da se dotakne nekih opštih tema.
Međutim, kada čujete Circles And X’s (pesma je napisana još 1985.), vi vidite da tu nema greške. To je prava Lusinda. U svom najboljem elementu, raspuklim glasom ona minunciozno saopštava elemente jedne situacije koja kao da došla direktno iz onih najkraćih i najsvedenijih priča Rejmoda Karvera, u kojima iza svake reči i svakog detalja stoji čitava istorija događaja koji su se već odigrali i završili. If Wishes Were Horses još jedan je od vrhunaca ploče. Suprotstavljajući jedan tako jednostavan iskaz kao što je Wish I could turn a sad and blue, blue day into something good notornom saznanju da kad bi želje bile konji svi bismo imali ranč, Lusinda nepogrešivo uspeva da dopre do svih nas koji nestrpljivo očekujemo svako njeno sledeće izdanje i da ponovo dokaže da ume da potrefi pravo u centar. Ipak, kao najviše domete albuma Little Honey izdvojio bih kantri bluz Well, Well, Well i usporeni, razvučeni, arhaični Heaven Blues. U ovoj prvoj pesmi pored starog Lusindinog saradnika Džima Loderdejla, prateće vokale peva i Čarli Luvin lično. Od svih gostiju upravo prisustvo ovog osamdesetjednogodišnjaka daje ploči najveći dignitet. U skladu s tim je kvalitet ove pesme. U tonu razbrajalice ili dečje pesme, nešto starinsko i duboko ukorenjeno u tlo iz kojeg je Lusinda ponikla izbija iz ovih stihova, koji se doimaju poput nekih profanizovanih mudrosti iz Priča Solomunovih. Upravo u toj profanosti i tom narodskom duhu leži njihova autentičnost i ono što ih dovodi u vezu s primitivnim načinom na koji su američki naseljenici doživljavali Bibliju, a to je valjda i ishodište kantrija. Slično važi i za Heaven Blues. Simplifikovane religiozne predstave, shvatanja o smrti i zagrobnom životu pretočeni su u kratke, jednostavne stihove koji se ponavljaju i ponavljaju kao u nekom magijskom ritalu, a sve to u razvučenoj bluz matrici uz niz neobičnih udaraljki koje koristi Buč Norton.
Eto, tako nekako izgleda Little Honey, najnovija diskografska jedinica Lusinde Vilijems. Što se mene tiče, možete da pljunete na sve ovo što sam ovde napisao. Slušajte, bre, Lusindu, jer ovakve persone na današnjoj rok sceni svećom morate da tražite.
Slušajte Lusindu Vilijams na B92.fm
