Izvor: B92, 18.Sep.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LIL WAYNE €" Tha Carter III
Zašto se neigranje po pravilima uvek isplati
Malo bi se repera danas usudilo da stavi ovakvu fotografiju na omot svog albuma, a nekmoli baš onog od koga se očekuje da pored spašavanja rep scene još i pretvori vodu u Kristal. Rep muzika je relativno brzo, i to najviše zahvaljujući gengsta repu, navukla bedu na vrat insistirajući na tome da reper mora da bude ono što repuje. Vrlo brzo umetnost je postala nadmetanje u pumpanju sopstvene slike, dok je realnost >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pucala (rafalnom paljbom) po šavovima pokušavajući da tu sliku učini iole verovatnom. Lil Wayne je nadmudrio pravila tako što je odlučio da ih poštuje.
Zato je sebe prvo oslobodio stega „smrknute poze ljutopg repera", batalio keš kao načelo igre i odlučio da bude... umetnik, koji poštuje samo jedno pravilo- sve može! Petnaestak entuzijastičnih „mixtape" kompilacija objavljenih tokom tri godine pauze između II i III Cartera i preko stotinu gostovanja na tuđim pesmama učinili su ga sveprisutnim i svemogućim. Kritici prezasićenoj ke$olovcima preobučenim u ego-manijake trebalo je malo da oko Vejna rasplete priču o magičnom pesniku, čarobnjaku rima i bitova, spasitelju modernog hip hopa, zeigeist figuri moderne muzike. I tako je počelo čekanje...
I baš kao što omot (design by Mrs Carter) demonstrira, Lil Wayne je pravljenju istorije pristupio na isti način na koji je do te nezahvalne uloge i stigao- kao dete. Zbunjeno, radoznalo, smelo, bojažljivo, traljavo, autentično, bezobrazno, nežno, iskreno, imitirajući druge, samodopadljivo, autistično, sirovo, magično. Zbog svega toga Tha Carter III jeste obavezna lektira za 2008., ali nije remek-delo.
Jer na svaki Neubautenovski korak, kakav je sigurno tema A Milli (u kojoj „instrumentalnu" deonicu čini lupovana reč „a milli(on)"), dolazi jedna poput Tie My Hands ili Mrs. Officer u kojoj Wayne odlučuje da matrice „sa akustičnom džitricom" koje je otaljao za Stinga, ipak, zadrži za sebe. Mr. Carter, duet sa Jay-Zijom, možda jeste stopedeseta pesma u kojoj se kanijevski ubrzavaju glasovi dok ne zazvuče kao miševi u filmu Babe, ali to i dalje nije razlog da vaše uši ne blagosilajju još jedan moderan klasik. 11 pesama kasnije slična fora i rif na ksilofonu ne uspevaju da spasu La La i gužvanje sa Briscom i Busta Rhymesom. U Shoot Me Down imaćete problem da ne poverujete da asmatični rep ne pripada Trickyju, baš kao što će lelujavi refren pre da vas podseti na Unkle, nego na Timbalanda. Što se za Playing With Fire, duet sa r’n’b legendom Betty Wright, ne bi moglo reći. Čak, naprotiv.
I, konačno, tu je Lollipop. (Verovatno) najbolji singl ove godine, blago-gibajuća letilica koja kruži oko sint-deonice jedva nešto kompleksnije od ringtona na mobilnom telefonu. Ritmičke pauze, vokali tanko-sečeni i aranžirani kao meze za Princa od Monaka, u pet minuta oživeli su više producentskih ideja nego desetine rep albuma zajedno. 50 Cent zna šta dudla dok izjavljuje da je Wayne maznuo temu „lizanja-kao-da-ližeš-lizalicu" iz njegove Candy Shop.
Tha Carter III je gore-dole iskustvo, baš koliko je i levo-desno, ili brzo-sporo ili... ili. Ima da vas lomi, da vas smara, da vas razgaljuje, ali nisam siguran da ćete ikada biti sasvim zadovoljni preslušanim. Vi sami procenite koliko je to vrlina remek-dela.
SELEKTAH:
***
