Izvor: Blic, 26.Jul.2015, 20:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LEGENDA ŽIVI Sećanja na Zorana Radmilovića
Jednog mutnog jesenjeg popodneva, oko pola četiri, reših da odem u glumce. Obukoh svoj trenčkot, nabih šešir duboko na oči i zakoračih u carstvo gospođe Talije... Tako je, po sopstvenom priznanju, Zoran Radmilović otišao u glumce.
Isuviše jednostavno? Možda, ali ne pokušavajte i vi. I njegova gluma je, na prvi pogled, izgledala jednostavno - da mnogi pomisle kako bi to mogli i oni da rade - ali, ipak, nije bilo tog junaka da posle Zorana zaigra njegovog Radovana. Jer, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samo je taj veliki meštar glume znao koji je napor stajao iza te jednostavnosti. A uspeo je, između ostalog, zato što nije otišao na scenu da izaziva salve i pokupi slavu . On je, pre svega, tamo pobeđivao strah i stid. Bila je to krvava borba.
Ispovedio se jednom o tome Feliksu Pašiću:
„Jeste, priznajem da to postoji - i strah i stid. Jedno vreme sam se pravio važan, pa pričao kako nemam tremu uopšte. Ljudi su mi verovali, verovatno zato što to dovoljno dobro uspem da prikrijem na sceni. Međutim, sad kažem otvoreno: uvek sam imao, i imam tremu. Svaki koji kaže da je nema, laže isto onako kako sam lagao i ja. Strah neki uvek postoji, takođe stid koji u stvari dolazi iz pogrešnog izvora... Šta ima čovek da se stidi sebe? Ranije mi se činilo da imam nešto važno, nešto jako tajno da sakrijem, pa me je stid što ja to moram pred publikom da razgolitim...“
Kad pisac kaže
Jednom su se u „Srpskoj kafani“ zasedeli i zapili Zoran Radmilović i Dušan Kovačević, a Zoran je uveče imao predstavu, a ovako je prepričao zgodu.
„Oko sedam sati kažem: „ Dule, ja treba da idem na predstavu“
„Koja?“ „ Tvoja, Radovan Treći“. „Sedi!“ Dođe pola osam, rekoh: „Ej, bre, treba da idem na predstavu.“ „Sedi kad ti ja kažem! Nećeš igrati predstavu večeras.“ „Je l‘ tako?“ Kaže: „Tako.“ „Kad ti kažeš. Kada pisac kaže, dobro!“ Ostanemo da sedimo u kafani, iz pozorišta pet-šest puta dolazili ljudi, očajni... Posle smo im pobegli!... Iz pozorišta su nas jurili po kafanama, ali u pogrešnom pravcu. Zbrisali smo iza kuće, pa u „Vidin kapiju“, a oni su nas tražili prema „Brionima“, „Boki“ i ostalim „primorskim mestima“.
Negde je priznao da je zbog toga i brkove nosio, da se zamaskira, sakrije, a o tome svedoči Dušan Kovačević:
„Imao je stid od izlaska pred publiku, strah od tog susreta i trebalo mu je vremena da ga prevaziđe... I počinjao je da igra punim plućima tek kad zagospodari publikom, dovede je u red i počne njom da komanduje“.
A gospodario je i publikom i scenom i za kafanskim stolom, namrgođen ili šeretski osmehnut s podignutom obrvom, menjao je tok predstava, izborio privilegiju da ne izlazi na scenu kad mu se ne igra, to jest kad je sumnjao da će dati maksimum.
„Nije to nikakva bahatost, nego jednostavno iskren odnos“, govorio je.
Publika je to prepoznavala i nije mu zamerala.
Igrao je i u pozorištu i na filmu i na televiziji, igrao je i Šekspira, glumio Molijera, ali tri uloge klovnovski neobuzdanih lakrdijaša učinile su ga večitim.
Ako je Kralj Ibi „sinonim svih njegovih uloga“, kako je zaključio Jovan Ćirilov, onda je Radovan Treći, taj njegov „soliterski seljak sa još nesasečenim repom praziluka“ i „raskalašni i raspomamljeni primitivac koji je sa svojih njiva preneo u betonski grad grubost svog egoizma, sebičnosti i isključivosti“ sinonim svih naših nesavršenosti, a Bili Piton iza „Maratonaca“, taj prevejani hohštapler koji prodaje korišćene mrtvačke sanduke, prvi vesnik ove naše tranzicije.
Zato i kad je Zoran otišao, Radovan je ostao da živi, jer ga je taj genijalni „izvođač glumačkih radova“ nakon što ga je oteo i ovekovečio, vratio svima nama.
Na predstavama „Radovana Trećeg“ Zoran Radmilović je često „prozivao“ junake „Otpisanih“ Prleta i Tihog koje su igrali Dragan Nikolić i Voja Brajović, kako ga oni opčinjavaju i kako ne bi preživeo kad bi ih video uživo.
I jednom se Dragan Nikolić obučen kao Prle pojavi na sceni: „Druže Radovane, ja sam u ime televizije poslan...“ I šta Radovan uradi?
„Ja ga gledam, i razmišljam kako Radovan u tom trenutku može da reaguje, šta jedan mali čovek koji se u krugu svoje porodice pravi važan, može drugo nego da padne u nesvest kad mu se pojavi Prle, Bog. Tako i uradim. Ležim dole i vidim Dragan mislio da ću ući u dijalog s njim, prebledeo, ne zna šta da smisli, scena stoji, ja ležim, publika se smeje. Prestane smeh, ja i dalje „u nesvesti“. Najzad Prle ode, mene poliju vodom, ustanem i pitam: Ko je to bio? Kažu bio je Prle.... Što niste rekli, ja bih s njim ovako, pa bih onako...“
Burleskni lik na sceni i mrgud sa distancom u javnosti, u kući je bio nežni otac koji je obožavao jedinicu Anu, a ona ga pamti kao oličenje sigurnosti i bezgranične očinske ljubavi. Imala je samo jedanaest godina kada je Zoran napustio ovaj svet.
Biografija
„Nisam ni bila svesna njegove slave, sve dok u gimnaziji klinci nisu do u besvest ponavljali replike iz njegovih predstava, imitirajući ga i to mi je smetalo. Možda sam samo bila posesivna i želela oca samo za sebe. Bio je ispravan i blag čovek i ako bih uradila nešto što nije bilo dobro, ispravljao me je tako što bi me postideo i to je bio maksimum njegove strogosti.
- Slava ga je opterećivala i nije mu prijalo kad ga prepoznaju na ulici, voleo je mir i tragao za njim, a od njega mi je u vaspitanju ostala i blaga gadljivost prema moćnim ljudima i onima koji se moćnima dodvoravaju. Gajio je neku ispravnost i u skladu sa njom živeo“ - kaže Ana Radmilović, koja je najlepše uspomene na oca sačuvala u knjizi „Kad je svet imao brkove“.
I danas tri decenije nakon što je otišao, i njoj i nama fali nosilac tih brkova koji je kao svoje glavno zanimanje navodio „vraćanje ljudima vere u snove“.
Danas preovlađuju oni koji ih ruše!
- Zoran Radmilović je za mene više od uspomene, a njegova smrt je bila, zapravo, afirmacija jedne umetnosti, jer on traje u ljudima. Gledali su ga očevi, sinovi, sad ga gledaju i unuci, što znači da je ostavio jedna veliki trag u životu i da ta njegova umetnost još traje.
Privatno je bio introvertan čovek, pomalo mizantrop, i svoje raskošno bogatstvo duha nije prosipao. Bio je izuzetno teatarski obrazovan, načitan, govorio je strane jezike, ali nigde to nije pokazivao. Bio je jedna bogata ličnost, ali nekako zapretena. Radeći sa njim sam provela najznačajniji deo karijere i kao prijatelj je bio veliki.
- Zorana sam upoznao u liku čuvenog Kralja Ibija još dok sam bio student prve godine akademije, da bi četiri godine kasnije on zaigrao u „Radovanu Trećem“.
Bila mi je velika želja da radim s njim, pa sam tako i pisao taj tekst, misleći da će ga taj čovek iz zavičaja zainteresovati da odigra nešto iz sopstvenog sećanja na kraj u kome je ponikao. Družili smo se u Ateljeu 212 i po beogradskim kafanama jer smo u to vreme obojica bili podstanari a i naša pozorišna tradicija je nalagala da se viđamo za stolovima dobrih kafana.
Nismo bili prijatelji, on nije imao prijatelja iz Beograda, sva njegova prijateljstva su bila vezana za ljude iz Zaječara, za prijatelje iz rane mladosti. Nas dvojica smo bili ljudi kojima je bilo suđeno da rade zajedno i taj rad nam je pričinjavao zadovoljstvo, a koliko smo mogli da vidimo, i mnogim drugim ljudima. Sećam ga se s osmehom i uvek mi je drago kad ga s setim. On to zna, pa mi se često javi da me oraspoloži.
