Izvor: B92, 11.Feb.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LED ZEPPELIN
Šta pisati o bendu o kome i oni koji imaju šta da kažu više ne znaju šta da kažu?
Danima ne znam šta da napišem o ovoj kompilaciji.
Prvo sam se upinjao kao malo dete da nađem bilo kakav razlog da opljunem po njoj. Sati utrošenog preslušavanja samo su me ubedili kakva bi to sramotna greška bila. Čak ni opravdana primedba da izdavanje kompilacije (pre)više komercijalno nego umetnički korelira sa povratničkim koncertom Zeppelina (kojim odaju počast >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pokojnom vlasniku Atlantica Ahmetu Ertegunu) nema nekog naročitog smisla. Sačekuša da neki od Zeppelina gekne svakako ne bi bio ni pristojniji ni poželjniji povod.
Dani su se polako pretvorili u sate. Digitalni papir ispred mene ne postaje ništa crnji.
Šta bih ja korisno umeo da dodam već napisanom kanonu tekstova o njima? Ništa. Niti sam neki vajni fan, niti sam neki stručnjak za sedamdesete" Čak šta, kosa mi se diže na glavi na pomen bilo kakvih legendi i ćorsokaka u koji pisanje o takvima svakog poštenog kritičara/ muzičkog fana mora da dovede. Unapređivanje legende, dakle, kao i njeno osporavanje definitivno otpada.
Minuti su kao dani. Samom sebi nametnuti dedlajn sija kao omča.
I onda mi je sinulo" Nešto.
Kada sam bio mlad, skoro kao parlamentarni život u Srbendi, između ostalih bendova simpatisao sam i Black Crowes, Soundgarden, Guns’N’Roses i Primal Scream" ne baš tim redom. Baš kao što danas volim Sunn O))), Black Mountain i White Stripes. Sigurno ne tim redom. Svaki od ovih izvođača duguje malo ili malo više Zeppelinima, ili načinu na koji su oni profiltrirali neke tamo prastare, skoro iščezle uticaje. E, kad sam ja voleo te bendove, mlad i zdrav kao ruža, imao sam samo elementarni osećaj da se to što ovi bendovi rade ne odigrava baš po prvi put na zemlji. Mlatarao sam dugom kosicom, svirao vazdušnu gitaru, treskao stopalom po prašnjavom podu, ali nisam bio roker. U vreme Led Zeppelin živeli su i radili ti čudni ljudi. U moje vreme, delom zahvaljući i pomenutim sledbenicima, zapatio se prefiks "kao”. I ja sam bio "kao-roker”. Možda sam zato samo jednom probao heroin i razočarano konstatovao da tu ima previše povraćanja za moj ukus.
Kao-rokerima su pravi rokeri bili kao(-)seljačine. Ko god je slušao samo Led Zeppelin, The Doors, Hendrixa, (više) Stonese i (manje) Beatlese taj je živeo u prošlom dobu i neretko je prema našim kao-shvatanjima morao dolaziti "iz unutrašnjosti”, te nama daleke zemlje"
Slušajući danas Zeppeline mogu samo da naslutim koliko su to divlja, ludačka i prelepa vremena bila kad su oni prašili. Seks, droga i rokenrol- pa izvoli šta ti duša želi. Omladina iskvarena samo predmetom svoga obožavanja. A ne kao danas- ispod svake hebene stvari stoji sitan font u kome je sadržana prava istina o našim životima. Možda preterujem. Ali maštanje i služi tome.
Da li bih svoju mladost i svoje kao-rokere menjao za ove prave, izvorne? Nikada. Ali mi je drago što sam u svim pobrojanima intuitivno, psiho-fizičkim sklopom i srcem prepoznao i zakačio nit Zeppelina. Otprilike kao neko koga ste zavoleli iz priče svojih prijatelja, a tek onda i lično kada ste ga upoznali.
Koja mi je najbolja stvar?
Trenutno- Achilles Last Stand. Dopada mi se galopirajući ritam i prog-rok konstrukcija u kojoj prepoznajem rane radove Mars Volta. Pre toga sam repeatirao Kashmir. Mogu da razumem zašto Plant tu pesmu izdvaja kao esenciju Zeppelina. Otkidam i na Immigrant Song. Zaboravio sam zašto. To je bilo pre pet dana.
24 pesme. 12 godina karijere.
SELEKTAH:
Keva svih rokera.
