Izvor: Politika, 20.Feb.2011, 23:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kvo vadis Berlinale
Uz časne izuzetke, viđen je serijal kvaziumetničkih i kvazipolitički i društveno angažovanih filmova, sa diletantskom, često gotovo i amaterskom režijom
61. BERLINSKI FESTIVAL
Berlin- Filmovi i umetnost mogu menjati svet, izjavljivao je prilično nadobudno tokom Berlinala njegov čelnik Diter Koslik, ne toliko u nameri da javnost uveri u svoju „revolucionarnu umetničku misiju”, koliko iz potrebe da se opravda pred serijalom napada na njegov >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bledunjav, tanušan i krajnje sporan izbor filmova za glavni takmičarski program, koji nisu stizali samo sa domaćeg, nemačkog, terena.
Proslavljajući ujedno svoj jubilej, deset godina kako je na čelu jedne od najuglednijih evropskih filmskih manifestacija, Koslik se upinjao da odbrani svoju „umetničku koncepciju” i tvrdnjama da „ljudi ne idu u bioskop da bi gledali srećne porodične pričice i posmatrali svet kroz ružičaste naočare, već da bi se suočavali sa provalijama i tamnim stranama života, da bi o filmovima, o društveno-političkim haosima koji se dešavaju na svim meridijanima, razmišljali i konfrontirali se sa stvarnošću, u pokušaju da tu stvarnost učine boljom”. Uz to, Koslik je isticao i da filmovi u žiži ovogodišnjeg Berlinala predstavljaju umetničku refleksiju nemilih zbivanja koja opterećuju živote svih nas i da je manje bitno što je ove godine na Berlinalu bilo više reditelja debitanata, amanje poznatih autora, velikih i uvažavanih stvaralaca.
Sve ovo, priznaćete, zvuči suvislo, moglo bi se čak reći i selektorski angažovano i hrabro, da osim Koslikove retorike ne postoji i ono što se zove – primenjeno u praksi. A praksa i ovogodišnja berlinska realnost, kao i bliskiuvid u Koslikov izbor filmova za glavni takmičarski program, pokazali su nešto sasvim suprotno. Uz časne izuzetke, viđen je serijal kvaziumetničkih i kvazipolitički i društveno angažovanih filmova, sa diletantskom, često gotovo i amaterskom režijom.
Da smo sve te filmove videli, recimo, u berlinskom Forumu, programu namenjenom filmskim početnicima ili da smo se sa njima sreli na Solunskom festivalu,na kojem su oni u fokusu takmičarskih zbivanja, još bismomogli to da razumemo. Ali, odabrati ih za glavni program uglednog festivala kakav je već decenijama Berlinski,i tako ponoviti greške iz nekoliko predhodnih festivalskih izdanja, samo i definitivno uverava filmsku javnost u to da je Diter Koslik pogrešan čovek za tako važno mesto. Uz to, baveći se u poslednje tri-četiri godine više razvojem Evropskog filmskog marketa i bančenjem sa velikim holivudskim zvezdama, a manjesamim programima, ozbiljno je narušio i poverenje velikih filmskih autora koji se, izbegavajući sve češće Berlin, sve jače „obrušavaju” na Kan.
U prilog ovoj tezi ide i činjenica da ćemo ove godine u Kanu premijerno gledati filmove: Pedra Almodovara, Larsa fon Trira, Akija Kaurismakija, Paola Sorentina, Nanija Moretija, Žan-Pjera i Lika Dardena, Nurija Bilgea Čejlana, Aleksandra Sokurova, Šu Šijao Šijena, a sasvim moguće i Dejvida Kronenberga. U pustoj želji da nadmaši svog predhodnika, neprikosnovenog Morica de Hadelna, i nespretnim programskim činodejstvovanjem i kvazipolitičkim angažmanom u poslednjih nekoliko godina, Koslik je doveo do toga da Berlin ozbiljno gubi trku sa Kanom.
Takvim „akcijama” doveo je i pod sumnju i film ovogodišnjeg berlinskog pobednika, film „Nader i Simin – razvod” iranskog reditelja Asgara Farhadija, komesu osim „Zlatnog medveda”,za najbolji film, uručeni i „Srebrni medvedi” za najbolje ženske i najbolje muške uloge (ženskom i muškom ansamblu). Naime, forsirajući od početka festivala činjenicu da je među oficijelne članove žirija stavio i Džafara Panahija, tako što je umesto zatočenog iranskog reditelja držao praznu stolicu, forsirajući svakodnevno i „važan signal poslat čitavom svetu a naročito iranskoj vladi, o sprečavanju slobode izražavanja, mišljenja i umetničkog delovanja”, Koslik je u startu napravio euforičnu klimu daleko pre projekcije Farhadijevog filma, ispraćenog ovde frenetičnim aplauzima i jasnom sugestijom žiriju šta mu valja činiti.
Da li je Farhadijev film zaslužio da bude pobednik 61. Berlinskog festivala? U konkurenciji kakva je ove godine bila, i jeste, jer i ono malo što je bilo dobro od filmova osvojilo je nagrade. „Nader i Simin – razvod” Asgara Farhadija, kako je „Politika” već pisala, jeste mali i fini film koji je na svojevrstan način demantovao zapadnjačku apsolutnu uverenost u to da su iranski stvaraoci, posle Panahijevog hapšenja, u stanju da probiju cenzorske barijere u svojoj zemlji. Na narativnom planu jednostavan, a psihološki, moralno i socijalno kompleksan, Farhadijev film uspešno stavlja u fokus savremeno iransko društvo, i to znatno bolje nego mnogi iranski filmovi viđeni u poslednje vreme. On tematizuje sve ključne tačke patrijarhalnog društva i teokratskog poretka, šerijatsko sudstvo, probleme razvoda, položaja žena i problematiku straha od Božje kazne. Nasuprot uvreženom iranskom ruralnom neorealizmu, Farhadijev film je krajnje urban (kao što je urban bio i njegov predhodni film „O Eli”), brzog je tempa i ne zasniva se na prevelikoj sentimentalnosti. Sve u svemu, sasvim dobar film, ali ne od one vrste filmova po kojem bi se na duže pamtilo ovogodišnje Berlinale.
Taj po kojem će se pamtiti ovogodišnji Berlinski festival, nije bio u takmičarskom programu, a zove se „Pina” i režirao ga je nenadmašni Vim Venders. Ukoliko vam se ukaže prilika da ga vidite u originalnoj 3D verziji, nemojte je propustiti. Bilo bi šteta.
Dubravka Lakić
objavljeno: 21.02.2011
