Izvor: B92, 09.Apr.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuvanje u dnevnoj sobi
Opasno je zakuvao Djuk Robilard preksinoć u "Living Roomu". Đipali smo kao Masai ratnici. Bila je to svirka za pamćenje.
On smatra da je bluz u osnovi svih oblika popularne muzike. Zbog toga mu pristupa sa različitih pozicija: podvrgava ga džez, rok, sving i džamp transformacijama. Radio je to sa bespogovornom kompetentnošću, u pratanji četvorice veoma verziranih muzičara.
U deset i petnaest petočlani bend je izašao na minijaturnu binu "Living Rooma". Započelo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je bluz veče za pamćenje. Furiozni ritmovi, nadahnute solo deonice, neodoljiva radost muziciranja, oduševljena publika, tone pive i oblaci duvanskog dima činili su ambijent u kojem smo se fenomenalno osećali, odvojeni od nepodnošljive svakodnevice i sumornih okolnosti. U Robilardovoj verziji bluz nije „jezik koji putuje kroz noć", kako je tvrdio Ti Boun Barnet, niti je njegova bazična paradigma haos, kako su neki drugi govorili. Preksinoć u "Living Roomu" bluz je bio brza mašina čiji motor radi u preciznom višetaktnom ritmu. Elegantna i rafinirana svirka vodila je do ekstaze drugačijim stazama – ne kroz blato Misisipija i prašinu sa seoskih puteva, gradske plesne dvorane i opasna svratišta zvana džoint su stanice na tom tripu.
Robilardov nastup je imao dva vrhunca koji mu daju prerogative izuzetnog događaja. Jedan se zbio na kraju prvog dela kada je izveo instrumental „Do The Memphis Grind". To je bila nečuvena muljačina u najboljoj Memfis tradiciji. Buker Ti Džons i Stivi Kroper bi sigurno načinili duboki reverans muzičarima na sceni. Moćni, spori ritam je rušio sve pred sobom, gitara režala i štektala, saksofon cepao prostor i vreme, klavir vodio ka zvezdama i dalje u beskraj. U glavama oduševljene publike – bilo ih je iz cele Srbije, imao sam fine razgovore sa ljudima iz Čačka, Valjeva i Požarevca koji su specijalno za ovu priliku doputovali – otvarali su se prostori slobode, a u duši rasla zaboravljena nada.
Izvođenje numere „Dyin’ Flu" Alberta Kolinsa, tokom drugog dela, posebna je priča. Taj smrtonosni bluz Robilard je izveo u maniru velikih rok bendova šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Za trenutak se činilo da pomahnitaloj publici sviraju "Cream", "Free", "The Jeff Beck Group" ili neka verzija Mejlovih "Bluesbreakersa". Za tu priliku „Stari Djuk", kako je sebe oslovljavo Robilard tokom večeri, je sišao sa scene i umešao u publiku. Odatle je pičio svoju gitarsku deonicu koja je potvrdila njegovu rokersku verziranost nagoveštenu kolaboracijama sa Bobom Dilanom, Tomom Vejtsom i sastavom "The Fabulous Thunderbirds".
Ljubiteljima bluza rokerske provenijencije, među koje spada i ovaj potpisnik, za koje je bluz ono što sviraju Madi Voters, Haulin Vulf, Vili Dikson i Robert Džonson, Robilarodva prezentacija mogla je da bude malo iznenađenje. Reklo bi se da u centru njegovog poimanja bluza stoji legat Ti Boun Vokera, sa svom svojom rafiniranošću i zbunjujućom elegancijom. Izvođenjem Votersove numere „Gypsy Woman" pri kraju nastupa, tokom kojeg je saksofonista zasvirao usnu harmoniku, tj. „Misisipi saksofon", po Robilardovim rečima, međutim, i ta ruralna bluz faceta je osvetljena.
„Bluz su temelj i zidovi kuće, sve ostalu su jebene tapete", rekao je Kapetan Bifhart. Preksinoćni nastup Djuka Robilarda potvrdio je tačnost te opaske. Uspešno menjajući „tapete" demonstrirao je njegov fundamentalni status. Svoj bespogovorni virtuozitet spremno je stavio publici na raspologanje. Dobra vremena su se preksinoć kotrljala "Living Roomom".
