Izvor: Blic, 29.Jul.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturno nasleđe pred vratima Uneska
Unesko je 2003. godine procenio da je nematerijalno kulturno nasleđe deo narodnog stvaralaštva i da je potrebno da bude zaštićeno od globalizacije i nestajanja. U takozvano neopipljivo nasleđe ubraja se običaj, jezik, muzika ili zanat, autentičan za zemlju.
Naša skupština je nedavno usvojila ovu Uneskovu konvenciju i tako otvorila vrata da se tipične srpske tekovine kandiduju za listu svetske baštine. O tome šta su tipične srpske tekovine nematerijalnog kulturnog blaga >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pored svima znane slave ili krsnog imena i grnčarije, razgovaramo sa etnologom Sašom Srećkovićem, višim kustosom u Etnografskom muzeju.
- Naša najkarakterističnija tekovina jeste slava. Slede narodna predanja, usmena narodna književnost, kao što su epovi i lirska poezija. Zlakuška grnčarija i opančarski zanat takođe su specifičnosti u Srbiji. Bunjevački običaj dužijanca (poslednji otkos žita koji ilustruje duh vegetacije), zatim vlaška magija, kao što su rusalje, takođe spadaju u ovu kategoriju. Ne treba zaboraviti ni kultove ili sveta mesta, npr. kult svete Petke, pa pokladu, verovanje u vile i vampire... Kod nas maltene svaki kraj ima neki svoj lokalni kult, te je veoma široka lepeza njihove moguće zaštite - objašnjava Saša Srećković.
O tome šta konkretno znači zaštita nematerijalne baštine, Srećković ističe da je osnovno da se neki običaji obnove jer se mnogi od njih odavno ne praktikuju ili se praktikuju sporadično.
- Biće tu sigurno mnogo posla 'povuci-potegni’, ali naš je cilj da zaboravljene običaje i verovanja obnovimo u lokalnoj autentičnoj formi. Projekat kandidature koordiniraju Ministarstvo kulture i Uneskova kancelarija pri SMIPU-u. Uskoro treba da bude formiran komitet za nematerijalnu baštinu. Etnografski muzej će biti matična ustanova za inventar nematerijalne baštine u Srbiji, a ustanova za programe i edukacije biće Muzej „Staro selo Sirogojno" - dodaje kustos.
Rok za podnošenje kandidature zavisi od toga kada će biti oformljen komitet i kojom dinamikom će etnolozi voditi istraživanje. Procedura o prihvatanju kandidature u Unesku traje nekoliko meseci.
U ovom trenutku, naši etnolozi smatraju da je važno imati što više „kandidata" jer kaskamo za susedstvom koje je još pre nekoliko godina usvojilo ovu Uneskovu konvenciju i već u svetsku kulturnu nematerijalnu baštinu uvrstilo mnoga svoja nadaleko čuvena dobra, kao što su fešta „Svetog Vlaha", zaštitnika Dubrovnika, klapsko pevanje, slavonski kulen, paška čipka, lički sir škripavac, lončarstvo iz severozapadne Hrvatske i slavonski bećarac. Naši susedi su zaštitili i specifična narečja na svom podneblju, kao što je govor Huma na Sutli, žminjski govor i ikavski dijalekat.
- U kategoriju remek-dela svetske nematerijalne baštine, Bugarska je odavno upisala nestinare (one koji hodaju po žaru za majski praznik). Oko tanga su se „otimali" Urugvaj, Španija, Argentina i Maroko, ali je Unesko presudio da je čuveni ples nastao u Buenos Ajresu i da može da bude samo argentinski. U Japanu i Južnoj Koreji zaštićeni su neki vidovi narodnog pozorišta i rituala za njih vezanih - navodi naš sagovornik i skreće pažnju da se na listi Uneska mogu naći i čitavi prostori, poput jednog marokanskog suka odnosno trgovačkog centra, što je od koristi za ekonomski razvoj kraja.
Uslovi za nominaciju na Uneskovu listu su veoma oštri. Podrazumevaju da ne samo narodna blaga imaju izuzetnu vrednost, već da su ukorenjena kulturna tradicija, da afirmišu kulturni identitet... Zato etnolozi očekuju da bi pre svih, krsna slava i zlakuška grnčarija mogle biti nominovane na listu nematerijalne baštine čovečanstva.
Zlakuška grnčarija
Karakteristika zlakuške grnčarije je ta što se izrađuje u tehnici staroj više od četiri veka, na sporom, ručnom kolu i pečenjem na otvorenoj vatri što je jedinstven slučaj na Balkanu. Kao sirovina koristi se prerađena glina, koja se kopa u selu Vranjani, severozapadno od Požege, na dubini od dva do osam metara. Glina se meša sa beličastim kamenom - kalcitom (ili popularnom „vrstom" među grnčarima), koji se vadi u susednom selu Rupeljevu (delu sela koje se inače zove Vrstine), iz majdana starog više od dvesta godina. Glina se meša sa mlevenim kalcitom u odnosu jedan naprema jedan, koji omogućava „zidanje" veoma velikih formi.
Proizvodi zlakuških grnčara su razni upotrebni glineni sudovi kao što su lonci, đuvečare, pržulje, sačevi ... Hrana spremljena u zemljanim posudama je izuzetnog ukusa i mirisa, a ovi predmeti često mogu poslužiti i kao lep ukras.
Krsno ime - slava
Od kada se u Srbiji masovno slavi krsno ime ili kolokvijalno slava, čini se da se o ovom drevnom običaju sve zna, ali nije zgoreg podsetiti da je obred slave u praksu uveo Sveti Sava. Od njegovog vremena taj obred, kao i običaji koji ga prate, postepeno se širio i uobličio, dok nije dostigao današnju formu. Srbi su najverovatnije usvojili ovu tradiciju u vreme hristijanizacije, krajem IX veka tako što su svecem zamenili prethodnog paganskog boga - zaštitnika.
Slava je pravoslavni običaj slavljenja porodičnog sveca zaštitnika. Najviše se upražnjava u Srbiji, mada postoji i u Makedoniji i Bugarskoj, ali u manjem obimu. Ima je i kod katolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata na Kosovu.
