Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturni centar Mirjana i Klaus Vitman
Dobitnici ovogodišnje nemačke nagrade za prevodilaštvo „Paul Celan“ već 47 godina su u braku. Ne odvajaju se jedno od drugog, čak ni kada spavaju. Sanjaju svoje prevode. Zajedno odlaze u kupovinu, zajedno kuvaju, zajedno čitaju, zajedno prevode, zajedno putuju, imaju zajedničke prijatelje. Dostigli su neku vrstu apsolutne harmonije
Prevođenje je jedno mukotrpno zanimanje, povezano sa mnogim nedoumicama, traganjima, pozitivnim i negativnim osećanjimaistovremeno. A >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prevođenje književnih dela je umetnost po sebi. Nikada dovoljno zapažena, nikada dovoljno vrednovana.
Ovih dana nas je obradovala vest da su Mirjana i Klaus Vitman nagrađeni najvećom nemačkom nagradom za prevodilaštvo „Paul Celan”, koju svake godine dodeljuje Nemački književni fond za izuzetna prevodilačka ostvarenja na nemačkom jeziku.
U saopštenju žirija (a čine ga najpoznatija imena nemačke kulturne scene: Dagmar Pletc, Ilma Rakuza, Peter Urban-Hale, Norbert Ver, Ginter Nikel) navodi se da im se nagrada dodeljuje za sveukupno njihovo prevodilačko delo, za prevode sa srpskog, hrvatskog i bosanskog (kako se u Nemačkoj naš jezik sada naziva), a posebno se ističe izuzetnost prevoda romana Davida Albaharija „Pijavice”, koji je objavljen 2007. u izdavačkoj kući „Ajhborn”.
Do sada je ovaj prevodilački par preveo oko trideset dela iz naše književnosti na nemački jezik. Prevodili su romane, drame, liriku. Prevodili su izuzetna dela naše književnosti (Miloš Crnjanski, Bora Ćosić, Svetlana Velmar Janković, Biljana Srbljanović, Radmila Lazić, David Albahari) i činili su to toliko dobro, da su ta dela prihvaćena i postala deo lektire nemačkih čitalaca. Ova nagrada to samo potvrđuje.
Književni prevodioci su u Nemačkoj i agenti, i lektori, i prijatelji u nevolji, lični impresariji, etc.
Mirjana i Klaus Vitman su neka vrsta našeg kulturnog centra.
Već 47 godina su u braku. Ne odvajaju se jedno od drugog, čak ni kada spavaju. Sanjaju svoje prevode. Zajedno odlaze u kupovinu, zajedno kuvaju, zajedno čitaju, zajedno prevode, zajedno putuju, imaju zajedničke prijatelje. Dostigli su neku vrstu apsolutne harmonije.
Verujem, da ako bi kojim slučajem iznenada odlučili da slikaju, ili šiju, ili tkaju ili bilo šta drugo, da bi takođe to radili filigranski, savršeno i da bi svi želeli upravo njihove slike, ili modele, ili bilo šta drugo, predmete pune ljubavi i lepote.
Ona je uvek želela da prevodi književne tekstove. A počela je to ozbiljnije da radi kada je kao novinar otišla u penziju.
Prevod je unikatni, najfiniji ručni rad, izraz ljubavi i osećanja. Obično se odmah oseti pod prstima.
„Uvek napravim malu probu pre nego što se usudim da počnem da prevodim neko delo. I ako osetim da mi tekst poteče lako, onda se u meni nešto otvori i onda osećam da ću knjigu lako prevesti. Obično ja napravim grubi prevod. Onda Klaus to preuzme. Posle toga upoređujemo original i prevod. Ja čitam tekst u originalu, on čita prevod. To je najbitnije za nas, ta faza brušenja.
Za mene je prevođenjekao droga, izvestan oblik zavisnosti. Nervozna sam, nezadovoljna sam, loše se osećam. Onda sednem za kompjuter i počnem da prevodim, i već mi je bolje“, kaže Mirjana Vitman.
Priznala mi je da poeziju prevodi rukom, obično u noćima punog meseca, u nesanici ili snohvatici.
Od nje sam prvi put čula i mnoge srpske reči, za koje sam mislila da su zaboravljene i u Srbiji.Između ostalog, pokazala mi je šta je to zanovet.
Nagrada će im biti uručena 13. oktobra na Sajmu knjiga u Frankfurtu.
Svaka njihova prevedena knjiga takođe je nagrada, pohvala našem jeziku.
Snežana Minić
objavljeno: 16.07.2011.
