Izvor: Blic, 18.Jul.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturni brend Mašić
Telefonom stiže molba: izdvojite jedan srpski kulturni brend. Pitao sam dotičnu saradnicu nedeljne revije: Da li je potrebno i malo objašnjenje? Ne, mi ćemo da sabiramo glasove. OK, rekoh: Slobodan Mašić. Tajac i ženski glasić zavapi: Nikad za njega čula! Naša kulturna razmena tu se okonča. Nikakvo čudo, većina današnjih novinara kulturnih rubrika jedva da je čula za Mašića, danas su druge kulturne zvezde i ikone na svim medijima.
Moj školski drug Slobodan Mašić >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (puka slučajnost) je početkom šezdesetih, kao student arhitekture, počeo da piše likovnu kritiku, oštro i beskompromisno, a onda je kao urednik „Vidika", „Susreta" i časopisa „Rok" (sa direktorom Borom Ćosićem) načinio grafički dizajn koji je uneo malu revoluciju u odomaćene standarde.
Od prvih godina Bitefa (1967) i Festa (1971) Mašić je vizuelno oblikovao plakate, kataloge i celokupni imidž ovih festivala, obeleživši novu likovnost na našim prostorima. Sa početkom devedesetih oni se opraštaju od Mašića, na svoju štetu. Neki novi klinci koji dolaze sa Zapada da nas pouče tek su na tragu Mašićeve maštovite estetike (među njegovim učiteljima su bili Maljevič i Dziga Vertov).
Ali na drugoj strani, Mašić je februara 1969. pokrenuo biblioteku Nezavisna izdanja zbirkom Borisa Pasternaka „Ja sam na spisku". To je bila prva privatna i autorski uređivana edicija. Traje do dana današnjeg. Uvek neočekivan izbor, ponekad čudna, podzemna imena, neki docnije dobiše golema zvanična priznanja.
Upravo čitam sjajan esej Milice Nikolić „Mare mediterraneum Ivana V. Lalića" (izdanje SM). Gospođa Nikolić je od početka šezdesetih prevela nekoliko desetina dela modernih ruskih autora (najčešće strogo zabranjenih u otadžbini). O novoj knjizi nigde ni slova jer se autor ne uklapa u zavičajno-klubaške, generacijske i naglašeno patriotske krugove. Nije sad važno ko je koga ovde odabrao.
