Izvor: Politika, 11.Jun.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulturna politika u znaku bulevara
Ivan Lalić: Darijan Mihajlović je morao biti ovde. Ovde je svet pozorišta koji on ignoriše.
Tanja Mandić-Rigonat: Kako neke televizije mogu da imaju nacionalnu frekvenciju a da nemaju obavezu da imaju emisije koje prate kulturu. Mlate pare na rijaliti programima, na kiču i šundu do daske? Kultura je kao sadržaj proterana u neke kasne sate, ako je uopšte zastupljena u programu. Pozorište opstaje u tom kontekstu opšte primitivizacije kao oaza smisla, tim pre ga ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << treba strateški marginalizovati ili gurati u komercijalizaciju. Mislim da država mora da ima svesnu odluku da zaštiti pozorište uprkos tome što pozorište može biti snažno subverzivno mesto u kojem se društvo propituje, dovode u pitanje mnoge pojave, ljudska priroda... Ono je pre svega mesto duha, mašte, a umetnici, kao i pozorišni radnici definitivno nisu administracija kako je „baš kreativno“ protumačeno zakonom o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnoj samoupravi.
Nebojša Bradić: Ako sam Vas dobro razumeo, Vi smatrate da pozorišta nisu finansirana...
Tanja Mandić-Rigonat: Za sad jesu, ali vrlo je opasna ova priča: hajde, okrenite se blagajni, projektima, jurite sponzore, a država će biti posmatrač koji prati rezultat tržišne utakmice. Pozorište nije isključivo mesto zabave. Ili bi bilo poželjno to da postane? Još jedan prostor za beskrajno ponavljanje ispraznih sadržaja, za anesteziranje glupošću koja je finansijski isplativa a za kulturu pogubna. I još nešto, ne postoji generalno kriza publike u našim pozorištima, kao što mislim da ne postoji ni kriza kvaliteta. Imamo dobre pisce, glumce, reditelje, posvećenu publiku koja u opštoj besparici odvaja novac za ne tako jeftine karte u našim uslovima. Nemam ništa protiv ni bulevarskog pozorišta, ali imam da kulturna politika i mišljenje o pozorištu bude u znaku bulevara.
Nebojša Bradić: Najžešći kritičari smatraju da Ministarstvo kulture veoma mnogo sredstava opredeljuje upravo za pozorišta. Godišnje, samo za delatnost Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta izdvaja više od dvanaest miliona evra, dok produkciju igranog filma u Srbiji sufinansira sa manje od dva miliona evra. Ali, nije najveći problem koliko se daje. Dobre ideje i dobre predstave uvek pronađu put i do novca i do publike. Da bi živelo, pozorište mora razumeti društvene okolnosti, ne samo tako što ih umetnički promišlja i kritički preispituje na sceni, već i ekonomski, iza scene.
Ivan Medenica: Mi ovde govorimo u prvom redu o pozorištu u kontekstu implicitnog ili eksplicitnog zahteva da bude posećeno, da ostvaruje uspeh na blagajni, u kontekstu finansijske krize kada je, kako kažu, nemoguće imati onakve državne subvencije na kakve je pozorište naviklo. Možemo da proširimo ovu temu pa da govorimo i o Zakonu o kulturi, da li su ili nisu doneta adekvatna podzakonska akta da bi zakon uopšte mogao da uđe u upotrebu itd. Dakle, ima ozbiljnih pitanja koja se mogu poslati na adresu i Ministarstva za kulturu, ne treba ga unapred abolirati od mogućih kritika. Ali, mi ovde govorimo prevashodno o pozorištima, od Ateljea 212 je cela priča i počela, a od svih njih, u nadležnosti Ministarstva je samo Narodno pozorište. Malo gubimo iz vida ko nam je prava adresa. Pored toga, ministar Bradić je izneo izbalansiran stav u pogledu odnosa konkurentnosti i isplativosti s jedne strane i, s druge strane, zaštite rizika u stvaralaštvu. S druge strane, na nivou grada Beograda nismo mesecima i godinama čuli takav javni stav, onaj koji bi trebalo da podrazumeva artikulisanu kulturnu politiku. Središnji problem je to da mi imamo situaciju u gradu Beogradu da se, iz potiha i netransparentno, vrši subverzija javnog sektora u oblasti pozorišta i kulture uopšte: nema kulturne politike, svima se ravnomerno, po egalitarističkom principu „svakome pomalo nikome dovoljno“, smanjuju subvencije, a veoma perfidno se, nasuprot tome, podržava kriterijum „zarade na blagajni“.
Većina nas ovde nije protiv tog kriterijuma, već samo smatramo da on ne može i ne sme da bude dominantan u javnom sektoru: to je zdrava logika. Ako nema dovoljno para za kulturu, neko ozbiljan i kompetentan treba da preuzme odgovornost za razvrstavanje tog novca i da kaže: „molim vas, ovoliko ima za vas, snađite se za ostatak“. Na osnovu tih kriterijuma bi se, onda, neke kulturne institucije, one za koje, dakle, odgovorni smatraju da nemaju adekvatan umetnički i kulturni značaj, prepustile u celosti tržištu, a na drugoj strani bismo budžetski u potpunosti pokrili, na primer, Malo pozorište „Duško Radović” kao teatar za decu, koji pri tome eksperimentiše u pogledu umetničkog izraza; dakle, ima dvostruko osoben, delikatan položaj. Ali, zašto nam onda treba da Amatersko pozorište „Dadov” bude institucija na gradskom budžetu? Amatersko stvaralaštvo mladih je važna delatnost, ali da li je to prioritetni interes kulturne politike grada, zar time ne mogu da se bave, recimo, opštine? S druge strane, zašto je, pitam kao građanin, Zvezdara teatar danas stoprocentno na budžetu grada Beograda, pozorište koje je pokrenuto kao nezavisni i privatni projekat osamdesetih, a danas nema ni kontinuiranu umetničku produkciju? Primera ima bezbroj... Svako ko se bavi kulturom u ovom gradu zna da je gradski sekretar za kulturu Ivana Avžner faktički smenjena, odnosno da je pokrenut zahtev za njenu smenu u okviru njene stranke, a da joj je onda, kako smo čitali u novinama, data nova šansa, neka vrsta „pomilovanja“ do septembra meseca, što njenu kredibilnost sigurno ugrožava. Čak je, dakle, i na tom personalnom planu, koji je ujedno i simbolički, kulturi Beograda odsečena glava... Ima još bezbroj problema u kulturi Beograda. Govorili smo o projektnom finansiranju, o transparentnosti. Možete da odete na sajt Ministarstva kulture i saznate koji projekti su dobili sredstva na konkursu za sufinansiranje. Možete da se složite sa tim ili ne, ali vi imate efekat transparentnosti u nečemu što se zove sufinansiranje po projektima. Međutim, takvi rezultati na sajtu grada Beograda ne postoje. To je zato što je finansiranje projekata u kulturi u Beogradu netransparentno.
POLITIKA: Mi bismo voleli da je sa nama Darijan Mihajlović, koji je pozvan na ovaj okrugli sto, ali je u poslednji čas javio da ima važan sastanak. I da je sa nama Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212, koji je odbio da učestvuje u razgovoru o problemima pozorišta koje se danas našlo na raskršću između stvaranja hitova i umetničke produkcije – da nam odgovori na pitanje, šta srpsko gledalište očekuje od teatra danas, i na ostala pitanja koja su pokrenuta u javnosti i na ovom okruglom stolu.
Biljana Vujović: Nisam iz Beograda. Ovo se poprilično svelo na beogradske probleme. Bilo je toliko reči u štampi o tome kako Vam je Atelje 212 uskratio protokolarnu ulaznicu za predstave kao kritičaru...
Tanja Mandić-Rigonat: Problem je što je to urađeno iz osvete. Kritičar definitivno ne sme da bude produžena ruka marketinga jednog pozorišta i upravnika.
Biljana Vujović: Zašto vi, Medenica, niste došli na našu premijeru u Nišu, a pozvani ste? Ministarstvo je prošle godine napravilo sjajan potez i podržalo jednu edukaciju svojim projektom „Srbija u Srbiji”, finansiralo je budućeg reditelja sa vašeg fakulteta i jednog mladog dramaturga, koji su u Nišu postavili predstavu, što mislim da je i te kako bitno za nas, a i za te mlade ljude je jako važno.
Ivan Medenica: Obećavam da ću doći na sledeću pozorišnu premijeru u Nišu.
Nebojša Bradić: Moramo da vodimo računa o činjenici da u diskusijama o pozorištima uglavnom uzimamo za primere beogradska pozorišta i govorimo o pozorišnim premijerama u Beogradu. Niš je takođe važan centar kulture sa razvijenim institucijama, ali kad se ode dalje, u manja mesta po Srbiji, suočavamo se sa sve snažnijom potrebom publike za pozorištem i sve većim nedostatkom kontakta sa pozorišnom igrom.
Ivan Lalić: Odvojio bih Kokana Mladenovića od celog ovog konteksta. Mislim da je on jedan vibrantan reditelj koji je dosta toga već uradio i dosta sjajnih predstava napravio i bori se u tom Ateljeu 212 kako zna i ume, i to radi srčano 24 časa na dan, i mi možemo da se sporimo da li ulaznice jesu ili nisu kriterijum. Darijan Mihajlović je morao danas biti ovde. Ovde je sada svet pozorišta koji on ignoriše. Ja sam proveo u Komisiji za korupciju jako puno vremena. Uz sav taj posao, Mihajlović uspeva da režira mjuzikl za decu „Na slovo na slovo”. To je krajnje neprihvatljivo. U Zakonu o sukobu interesa piše da nosioci javnih funkcija mogu da se u slobodno vreme bave umetničkim delatnostima tamo gde nisu kulturni ministri, tako da on tu zakonski može da se opravda, ali moramo da podsetimo na etički momenat. Ili makar odsustvo dobrog ukusa, s obzirom na to da se ne pojavljuje nigde, nema nikakvu strategiju. Niti smo do sad saznali šta je kulturna politika grada Beograda. Tako da bih zaista Kokana odvojio od Darijana.
Tanja Mandić-Rigonat: U Ateljeu 212 obustavljen je rad na predstavi a da upravnik nije video ni sekund urađenog, mislim na „Travestije” Ljilje Todorović. Reditelj Tomi Janežič doživeo je užasno poniženje, pojavila se cenzura, upravnik je favorizovao i repertoarski i marketinški svoju predstavu. Stvarno suludo za čuveni, ugledni Atelje 212, koji je uvek bio mesto otvorenog i uma i srca. Mladenovićevo nepojavljivanje danas zaista me ne obavezuje da ćutim o problemima koje je inicirao. Umetnik ne sme biti ponižen, izvređan u mestu kakvo je pozorište, valjda se to podrazumeva. Kokan Mladenović zaista nije žrtva „zlih oponenata“. Tako postaviti stvari posle svega zaista bi bila „Travestija”. Došao je na mesto upravnika u jedno odlično pozorište, sa sjajnim glumcima i dobrim repertoarom a ne na mesto mentalne, umetničke žabokrečine, propale kuće koju treba dizati na noge. Moto ovogodišnje sezone u Ateljeu 212 je „Revolucija“. Pa ako je moto „korenita promena“, pa prirodno je da raspravljamo o tome gde se ta promena dogodila, na fasadi zgrade, na sceni, u komunikaciji. I da li je ta promena suzila ili proširila prostor slobode.
Ivan Medenica: Ozbiljne afere postoje u Ateljeu 212, to je realnost. Stvara se, međutim, utisak da „Politika” vodi nekakvu kampanju protiv aktuelnog direktora te kuće. To je čista zamena teza: stvari stoje sasvim obrnuto. Skoro jedina od svih dnevnih novina, „Politika“ se bavi istraživačkim novinarstvom o tom pitanju, a objavljuje i druge vrste tekstova na te teme. Većina drugih dnevnih novina ne informiše, ili ne bar dovoljno, o ovim aferama. Možemo samo da nagađamo zašto. Mi smo navikli na nepotizme i druge lobističke podrške, ali sada se dešava i novi vid cenzure, ili pre autocenzure, one koja nastaje pod pritiskom privatnog kapitala koji je ušao ne samo u kulturu nego i u medije. Ugledne dnevne novine koje su se izborile, tokom devedesetih, za status nezavisnih i kritički intoniranih, što su tada i bile, imaju potpisane marketinške sporazume koji im otežavaju, ako ne i potpuno onemogućavaju, da objektivno informišu povodom afera u Ateljeu 212. Mi ovde, zapravo, sve vreme govorimo o sumnjivim, netransparentnim tokovima novca. Tu sve počinje i sve se završava.
Nebojša Bradić: Ono što se prošle godine desilo jeste to da nam je u toku godine drastično umanjen budžet. To se sada ponavlja u Hrvatskoj, Bugarskoj, i oni sada, suočavajući se na sličan način sa tim problemom, pokušavaju da pronađu načine kako da izađu iz toga. Mi smo već stekli određenu otpornost da možemo da se s tim nosimo i nekako to umemo, ali to ne oslobađa bilo koga od odgovornosti. Bilo da je reč o republičkom ministarstvu kulture, gradu Beogradu ili vlastima na lokalu. Tako mi, radeći sa drugim nivoima državne uprave, pokušavamo da uvećamo zajednički kapacitet. Kada su u pitanju institucije i manifestacije u Beogradu, mi ćemo u narednom periodu podržavati prevashodno one projekte koji se odnose na međunarodno povezivanje. Dakle, ne svaku manifestaciju, niti svaku instituciju. Ove godine iz protokola sa gradom Beogradom brisali smo određene manifestacije. A da li će Beograd imati BELEF ili SOFEST, to je pitanje njihove legitimne odluke. Mi ćemo svakako sufinansirati BITEF i BEMUS. U svemu nam je potrebna racionalna politika, da sa novcem kojim raspolažemo postignemo što bolje rezultate. Neophodna nam je, stoga, neprekidna i sadržajna komunikacija i u narednom periodu
KRAJ
objavljeno: 12.06.2010.
