Izvor: Blic, 22.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura žaljenja
Kultura žaljenja
Pre trideset godina umrli su, u nekoliko dana, valjda, Ivo Andrić i Veljko Vlahović. Imao sam nepunih devet godina, išao u drugi razred osnovne škole, i učiteljica nam je naredila da u naše sveske – a u to smo vreme imali jednu glavnu svesku, srednjeg formata – zalepimo slike_arhiva pokojnika i nešto o njima napišemo. Isecali smo fotografije iz novina, lepili ih čuvenim 'karbofiksom', mazali lepak u naše sveske plastičnom četkicom koju smo svi voleli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da liznemo – bio je, naime, slatkast. Prepisivali smo nekakve fraze iz novinskih nekrologa ispod tih fotografija, ne razumevajući reči kao 'naš Nobelovac' ili 'narodni heroj'.
Imao sam koju godinu više kada je umro Edvard Kardelj. Na nekom pionirskom zimovanju proveli smo tri dana žalosti bez prava da se igramo, pevamo i radimo sve ono zbog čega smo se uopšte našli u pitoresknom planinskom gradiću, poprištu jedne od najranijih balkanskih revolucija.
Dan žalosti zbog užasne tragedije na mostu iznad Tise, podsetio me je na našu kulturu žaljenja. Jednom, kada prođu propisani dani, više se niko ne seća pokojnika i njihovih dela. Ako je razumeti to što Veljko Vlahović ili Edvard Kardelj izazivaju ideološke otpore, iako se, kao i u Titovom slučaju, radi o ljudima koji su snažno obeležili jedno vreme, i nisu, uprkos svojim zabludama, bili baš nikakvi zlikovci, potpuno je neshvatljivo zašto je Andrićeva godišnjica prošla tako gluvo. I, uopšte, zašto, iako tvrdimo da živimo u nekrofilskoj kulturi, nemamo sposobsnost trajnijeg sećanja na umrle.
Ili je, možda, kultura zaborava jača od našeg umeća da istinski žalimo?
Bez utehe, bez oproštaja
'Devojka od milion dolara' reditelja Klinta Istvuda
Kad najpoznatiji i najpribraniji američki kritičar Rodžer Ibert započne svoj kritički osvrt rečima da je reč o remek-delu, čistom i jednostavnom, dubokom i istinskom, onda to valja ozbiljno shvatiti. Kritičari ponekad preteruju, ali ovoga puta to nije slučaj. 'Devojka od milion dolara (god. proizvodnje 2004. trajanje: l33 min.), nezavisno od gomile najvažnijih Oskara, je ne samo film godine, već i vrhunac jedne plodne i jedinstvene karijere. Kao 26. režija Klinta Istvuda i 58. film u kojem on ima bitnu ulogu (da ne pominjemo i izvrsnu muzičku podlogu koju je sam napisao), ovo delo skladno povezuje uzbudljivu priču o usponu i tragici jedne bokserske karijere sa temama očinstva (u doslovnom i simboličkom smislu), požrtvovanosti i solidarnosti, preuzimanja odgovornosti za život i smrt. Istvud igra bokserskog trenera, vlasnika dvorane 'Hit Pit' koju održava njegov nekadašnji borac Skrep (Morgan Frimen), koji je u ringu izgubio oko pošto trener nije na vreme predao meč. Trener Frenki Dan je izgubio vezu sa čerkom koja mu neprekidno vraća neotvorena poštanska pisma. I onda iz neke zabačene vukojebine u ovo predgrađe Los Anđelesa dolazi devojka Megi Ficdžerald (Hilari Svenk) sa željom da je Frenki pripremi za boksersku karijeru.
Ovu priču prati unutrašnji komentar Skrepa (Krpa, u prevodu) koji odmah kaže da je u boksu uvek reč o poštovanju. Načinjen u stilskoj fakturi američkog 'film noara' sa prigušenim, ohlađenim bojama (izvrsna fotografija Toma Sterna) i po knjizi bokserskog znalca Ef.Iks. Tulsa, ovaj film zbijenog dijaloga i prodornih karakterizacija likova ubrzo nas uvlači u jednu od onih opasnih pustolovina u kojima se prelamaju suštinska pitanja moralne odgovornosti za sebe i druge. Istvud je pored majstorske režije ostvario i jednu od svojih najzrelijih uloga, Hilari Svenk je odigrala Megi onako kako godinama nije viđeno u nekom američkom filmu, dok je Frimen dostojan svih najviših priznanja. Pri kraju filma Frenki odlazi na svoje uobičajeno ispovedanje lokalnom pastoru, koji će njegovu dilemu žestoko ispratiti rečima 'Ti si jebeni paganin'. Svaki kadar ovog jedinstvenog filma je karika u priči bez utehe i oproštaja. I to je sve.
