Izvor: Blic, 30.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura za pokazivanje
Ima dve vrste (ili više, ali za ovaj tekst nije važno) kulture: ona svakodnevna, imanentna, usmerena na zadovoljavanje kulturnih potreba onog dela stanovništva koje ih uopšte ima – i ona druga, reprezentativna, kultura za pokazivanje, vrlo često državna ili nacionalna. U vreme kada je država, a sa njom i jedina partija, s obzirom da to beše ista stvar, bila najveće postignuće socijalističkog duha, kultura je bila gotovo isključivo stvar reprezentacije. Kao izlog.
Tada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << između sredine pedesetih i kraja šezdesetih, nastale su sve one razne smotre, festivali i susreti u raznim oblastima, a čiji je osnovni cilj bio pokazati da smo mi jedan kulturan svet. Od toga se, uostalom, i lepo živelo: koliko je samo bilo raznoraznih kultur-tregera, referenata i mešetara koji su uspevali da od minornih pesnika naprave estradne ličnosti, a od minornih estradnih ličnosti – zaslužne umetnike.
Onda je sledio kratkotrajni tržišni udar. Pokazalo se da je onomad bilo više kulture nego kulturnih potreba, da su silni đaci prespavali silne opere ili se smarali po velikim – reprezentativnim, dabome! – izložbama, da je, konačno, estrada postala zamena za ukupnu kulturu u procesu koji se ponegde tako i naziva, „estradizacija kulture".
Stiglo je, evo, neko vreme u kome se kultura za pokazivanje iznova javlja kao jedinstveni oblik visoke kulture. U toj restauraciji ponavljaju se oni modeli karakteristični za monoparitjski državni sistem. Uostalom, sistem je i dalje partijski, samo je tih interesnih grupa više. Kultura za pokazivanje uvek hoće biti velika i važna, moćna i bleštava, uvek veća od svojih korisnika, a, na koncu, i od sebe same.
Tako nastaju veliki projekti, festivalski, filmski, priredbaški, kakvi god – kakvih nema nigde, kao što onog tipa kuturnog života kakav beše u socijalizmu jugoslovenskog tipa nije bilo nigde.
I onda je, poput socijalističkog baroka iz poslednje faze jugo-komunizma, vrlo važno na kojoj će livadi svirati neki veliki bend, a uopšte nije važno na šta će ličiti tekući kulturni život.
Kad je kultura u izlogu, u radnji može da bude i pustoš.
.jpg)
