Izvor: Blic, 16.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura solidarnosti
Neka evropska nevladina organizacija otkrila je ono što svi ovde znaju, samo se prave da nije tako: odnos prema hendikepiranima bilo koje vrste u najmanju je ruku nekorektan. Preciznije bi bilo reći kako se prema ugroženima ponašamo diskriminatorski. Još tačnije - posredi je uobičajena domaća svinjarija.
Sva je prilika da su gosti preterali u svojim ocenama. Nije svako vezivanje onih koji bi, zbog svoje bolesti, mogli nauditi sebi ili drugima - mučenje. Ali, zar je zbilja potrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da jedna, moguće ishitrena ili preterana, ocena javnosti pokaže zbiljsko stanje stvari u onoj oblasti u kojoj je ljudskost neophodna i bezuslovna.
Prema bolesnima, hendikepiranima, onima koji ne mogu sami, naime, empatija ne može biti uslovljena bilo čime osim prostom ljudskom potrebom za solidarnošću. U zemlji u kojoj se, navodno, skoro devet desetina stanovnika smatra vernicima, otkriće u kakvom su stanju njene institucije namenjene najtežim mentalno obolelima trebalo bi da predstavlja kolektivnu sramotu.
Umesto toga, odgovor je zasnovan na činjenici da je optužba preterana. To što je, po opštem priznanju, u svojoj osnovi tačna, to nije važno. Važno je odbraniti neodbranjivo.
Kultura jedne zemlje, njen civilizacijski presek, stanje duha ne meri se uspesima pojedinaca koje se prisvaja iako za to nema drugih zasluga do njihovih sopstvenih; naprotiv: diskretan, nenapadan, ali postojan rad na stvaranju uslova za kakav-takav život onima koji ne mogu sami, to je stepen ljudske emancipacije u nekoj zajednici. Inače je posredi čisti darvinizam. Za čuđenje je što bar domaći kreacionisti ne uvažavaju prostu zapovest da su svi ljudi jednaki pred Svevišnjim, makar u rođenju.Pre nekoliko godina nekim građanima prestoničke rezidencijalne četvrti smetala je škola namenjena hendikepiranoj deci.
Tako to počinje.
