Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura, najbolji proizvod Srbije
Ozbiljne studije o uspesima i neuspesima tranzicijskih zemalja u različitim krajevima sveta govore kako je kulturni kapital sposoban da oblikuje i motiviše ekonomski kapital i da oplemeni i prizove skrivene ekonomske resurse. Ali se ne sme zaboraviti ni aspekt kulturne diplomatije koja, u modernom vremenu, često biva delotvornija i sa dugotrajnijim dejstvom od klasične diplomatije
KNJIŽEVNOST, PRE I POSLE SVEGA
Književnost je već dugo vremena, zajedno sa nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sportova, ranije uglavnom samo kolektivnih, u novije vreme i pojedinačnih, najbolji proizvod koji Srbija ima. Šta se to u Srbiji pravi bolje od književnosti Svetlane Velmar-Janković ili Vide Ognjenović, Ljubomira Simovića ili Dušana Kovačevića, Davida Albaharija ili Radoslava Petkovića, Novice Tadića ili Gorana Petrovića, Mihajla Pantića ili Dragana Velikića?
Ako bismo najboljim knjigama pridružili pojedina filmska i pozorišna ostvarenja, najizrazitije likovne i muzičke opuse, onda bismo stekli potpuniju sliku kulture u okviru koje bi, uprkos mnogobrojnim sporovima, ono što je najbolje, ipak, moglo da bude nesporno.
Prilika je – ne samo zato što je aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade Dragan Velikić, za svoj svakako najbolji roman Ruski prozor, u građanskom životu trenutno ambasador – da se podsetimo kako je kultura i u okviru nje književnost uvek bila najbolje lice ovog društva i njegovo ostvarenje koje je potpuno saglasno sa najboljim evropskim poetičkim, tematskim, saznajnim ili komunikacijskim standardima.
Decenijski mini-talasi prevođenja
O tome bi valjalo misliti u svim prilikama, ali u prilikama kakve su naše i više nego obično. Na jednoj strani, najbolji izrazi kulture se uvek ukazuju kao stabilizujući faktori jednog društva. Teško je zamisliti da se ogromne ekonomske i političke reforme, pred kojima se našla svaka zemlja u tranziciji našeg doba, a prilike u Srbiji tu su svakako komplikovanije nego i u jednoj drugoj zemlji Istočne Evrope, mogu ostvariti bez adekvatnih kulturnih institucija i kulturne infrastrukture. Vrlo ozbiljne studije o uspesima i neuspesima tranzicijskih zemalja u različitim krajevima sveta govore upravo o tome kako je kulturni kapital sposoban da oblikuje i motiviše ekonomski kapital i da oplemeni i prizove skrivene ekonomske resurse. Ali se ne sme zaboraviti ni aspekt kulturne diplomatije koja, u modernom vremenu, često biva delotvornija i sa dugotrajnijim dejstvom od klasične diplomatije.
U nedostatku institucionalne podrške, prevođenje srpske književnosti bilo je u ranijim vremenima prepušteno entuzijazmu samih autora, u čemu pojedini od njih imaju više uspeha nego u pisanju vlastitih knjiga, entuzijazmu prevodilaca, od kojih su neki trajno zadužili našu kulturu, ili pak radu pojedinih izdavača čiji su autori bili veoma prevođeni u poslednjih petnaestak godina.
Izuzmemo li Andrića, čijem kontinuiranom prevođenju je pečat dala Nobelova nagrada za književnost, da bi u devedesetim rat u Bosni još jednom obnovio svetsko interesovanje za dela ovog klasika, moglo bi se reći da postoje decenijski mini-talasi u prevođenju pojedinih srpskih pisaca. Tako je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih 20. veka intenzivno prevođena proza Miodraga Bulatovića, druga polovina sedamdesetih i dobar deo osamdesetih pripadaju Danilu Kišu, od Hazarskog rečnika pa do početka devedesetih traje svetski uspeh Milorada Pavića, prva polovina devedesetih donosi čitav niz prevoda Aleksandra Tišme, praćenih odličnim kritikama, da bi u poslednjih desetak godina naš najprevođeniji pisac bio David Albahari, čije knjige kontinuirano izlaze kod vodećih svetskih izdavača, imaju odlične kritike i dobijaju književne nagrade. Prevode se i drugi naši pisci, od kojih neki imaju u pojedinim sredinama veliki uspeh: Dragan Velikić na nemačkom govornom području, Svetlana Velmar-Janković i Goran Petrović, pre svega, u Francuskoj, gde im se u novije vreme pridružuje i Vladimir Tasić. Ali upravo višedecenijsko odsustvo kulturne politike u ovom segmentu onemogućilo je da ti uspesi ne budu samo pojedinačni, već i da, u manjoj ili većoj meri, postanu deo šireg kulturnog posredovanja između dveju kultura.
Veliki doprinos prevođenju naše književnosti dao je Srpski PEN centar tako što već godinama dodeljuje godišnju nagradu za najboljeg prevodioca srpske književnosti ili tako što je objavio nekoliko reprezentativnih antologija i godišnjaka savremene srpske književnosti. Srpski PEN centar je početkom 2007. godine pokrenuo i projekat „Beograd – grad knjige” koji je posvećen međunarodnom promovisanju književne i uopšte kulturne baštine i savremenosti Beograda i Srbije.
Ali, naravno, državna podrška, koja bi bila institucionalna posledica ozbiljne kulturne politike, ostaje nezamenljiva. U tom smislu valja učiti na primerima drugih, kako velikih zemalja sa jakom tradicijom kulturne diplomatije (Francuska, Španija ili Nemačka), tako i zemalja koje su po obimu sličnije našoj (Norveška, Mađarska, Slovačka ili Slovenija). Pokazuje se da je ovakav oblik državne podrške naročito delotvoran ukoliko je precizno definisan, usmeren na strane izdavače, sprovođen po jasnim kriterijumima i, ne na poslednjem mestu, pretočen u funkcionalnu instituciju.
Institucionalna briga za knjigu
U pojedinim evropskim zemljama državnu podršku prevođenju nacionalne literature reprezentuju posebne direkcije ministarstava kulture ili spoljnih poslova, ali su iskustva najbolja tamo gde su vlade i parlamenti pojedinih evropskih država osnovale specijalizovanu nacionalnu instituciju koja kao ključni zadatak ima podsticanje, usmeravanje, promovisanje i revalorizovanje prevođenja nacionalne književnosti.
Srbija trenutno nema takvu nacionalnu instituciju iako je njeno osnivanje odavno nužnost. U našoj javnosti je više puta predstavljana ideja Nacionalnog centra za knjigu koji bi se, među drugim poslovima, bavio i podrškom prevođenju srpske književnosti.
Prvobitno nastao kao francuski model, Nacionalni centar za knjigu je sopstvenu važnost i delotvornost pokazao u velikom broju evropskih zemalja u kojima postoji kao kulturna i nacionalna institucija prvog reda.
Krajnje je vreme da i Srbija dobije jednu takvu instituciju.
Gojko Božović
[objavljeno: 26/01/2008]
