Izvor: Blic, 19.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura je i zastava i štit
Unija evropskih teatara (UET) osnovana je 1990. sa ciljem da „razvije aktivnu kulturnu saradnju koja prevladava jezičke i druge barijere podstičući pozorišnu umetnost kao sredstvo ujedinjenja naroda". Prekjučerašnja skupština Unije evropskih teatara održana u JDP-u (koje je kao jedino regionalno pozorište njen član od 2006) pokrenula je pitanje o kulturi kao brendu, njenoj ulozi u komunikaciji sa drugima i sobom pogotovu u „izazovnim društvenim trenucima". O kulturi kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << brendu za „Blic" govore Zorica Tomić, Gorčin Stojanović, Milan Vlajčić, Žarko Trebješanin i Ratko Božović.
Zorica Tomić ističe da je kultura i zastava i štit. „Jedini relevantan način ne samo u smislu brendiranja nego i komunicije u ovo vreme globalizacije kada smo - kao kultura malog jezika, kao mala zemlja u tranziciji - suočeni sa novim duhom epohe koji je igra velikih brojeva (što si manji to si beznačajniji). Ona je način komunikacije i zato što je univerzalno dobro. To su, u današnje vreme, na svoj način potvrdili Kusturica, Arsenijević, Paskaljević, Bitef, pozorišne institucije i projekti, Beogradska filharmonija svojim gostovanjima i mnogi drugi. Način da se naša kultura, i narod, umreži sa svetom. To je čini i vrlo delotvornom u periodima društvenih iskušenja jer je svojevrstan nacionalni amalgam, predstavlja čvorno mesto susreta tradicije i budućnosti. Zato je važna. Nažalost, u zemlji u tranziciji, kakva je naša, ona ne pripada tzv. hard diskursima, a posebno u vremenu u kojoj je logika sile dominantna. No, to oduzimanje u datom trenutku joj ne može oduzeti njenu suštastvenu važnost ni snagu koja je na duži rok uvek evidentna", kaže Zorica Tomić.
Po rečima Žarka Trebješanina, kultura je ozbiljan brend počev od toga da svaki narod ima, uz sve uticaje i prožimanja, osobenu kulturu po kojoj se prepoznaje. „Šiler, Tomas Man, Gete su, današnjim jezikom rečeno, brendovi nemačke kulture. Dostojevski, Čehov, Tolstoj, Nabokov su odličja ruske kulture... Ako govorimo o srpskom brendu, ne može se zaobići fresko-slikarstvo, manastiri, usmena književnost, a danas slikari poput Veličkovića, Miće Popovića, filmski stvaraoci (Paskaljević, Kusturica...), pisci (Danilo Kiš...)"
Ratko Božović ističe da je kultura jedna od suštinskih potreba, a to znači i važna odrednica čoveka, grupe, naroda. Dakle, i najautentičniji predstavnik. „Gde je problem? Iz pozicije ispolitiziranog društva ona se sagledava na pogrešan način. Često se predstavlja tek kao ukras života. Međutim, ona se zapravo tiče sveukupnog pogleda na svet i samog smisla postojanja. Ona je sama realnost i, govori nam to i teorija i praksa, daleko bolji i celishodniji most i do sebe i do drugih od ma čega drugog. Kultura je naša velika, da ne kažem i jedina, šansa za budućnost. Njena lekovitost u kriznim društvenim trenucima nije nikakvo čudo jer je posledica činjenice da se ona tiče same suštine i smisla ljudskog života."
Milan Vlajčić misli da u svom paradigmatskom obliku kultura povezuje vrednosti i stvaralačka područja, ali, na drugoj strani, „u složenom istorijskom kontekstu, postoje i restriktivne, zatvorene, provincijske kulture koje podstiču osećanja klaustrofobičnosti, autizma, paranoičnih frustracija.
Od početka 90-ih, ove potonje su u usponu na srpskoj javnoj sceni. Dok su pre dva stoleća začetnici novog srpskog kulturnog identiteta Dositej Obradović i Vuk Karadžić bili prosvetitelji sa širokom evropskom vizijom, rado viđeni na Zapadu i Istoku, danas je pretežan deo naše kulturne elite odgovoran za rušenje kulturnih standarda i stvaranje svađalačke, nacionalističke i klerikalne retorike koja sliku sveta 'izvrće na glavu’. Ovaj proces je započela Miloševićeva kamarila, ali sada je ponovo ovaj trend u usponu, vodeći nas montipajtonovskim korakom unazad u istorijski ćorsokak", kaže Milan Vlajčić. On (se) zatim pita gde su vodeće ličnosti SANU, Univerziteta, umetničkih udruženja u procesu povezivanja sa svetom? „Rušenju javne i političke kulture ponajviše su doprinele ličnosti iz ovog sloja. Pogledajte samo doktore i profesore iz partijskih štabova, ambasadore, razne 'predsedničke’ savetnike i samozvane analitičare za sve i svašta. Sem dva-tri izuzetka, ovde nema ljudi sa duhom kulturnog povezivanja, već samo majstora retoričkog šibicarenja." Vlajčić zaključuje: „Nema čuđenja da smo, posle kratkotrajnog ohrabrenja, ponovo kao društvena zajednica u pokušaju da veći deo sveta koji 'dubi na glavi’ vratimo na svoju meru. Teško nama."
Gorčin Stojanović napominje da je sama reč brend moderna. „Tu se, dakle, radi o modi. A kultura je uvek bila tačka prepoznavanja; slika sveta, stvar utiska... I ne može se posmatrati odvojeno od konteksta, društva u kome je. I društvo se mora upristojiti, ostvariti sklad sa kulturom da bi bilo brendiranja. Dešava se, naravno, da niknu umetnička remek-dela u ne baš lepim okolnostima. Ali to je onda incident, a od incidenta ne postaju brendovi."
Kultura u teškim vremenima
Kultura kao brend ima i tu vrlo ozbiljnu dimenziju da se kroz nju ljudi, narodi bolje upoznaju i lepše i lakše zbližavaju. U teškim vremenima uloga kulture - i na pojedinačnom i na kolektivnom nivou - veoma je važna u nadvladavanju date situacije. Pojednostavljeno govoreći, kultura treba da kanališe erupciju emocija; bilo da reč o radosti ili bolu, kaže Trebješanin
