Izvor: Blic, 11.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura bez političke podobnosti
Kultura bez političke podobnosti
Člana gradske vlade u čijoj nadležnosti je kultura, Goricu Mojović, zatekli smo u priličnoj gužvi. Gotovo saučesničko pitanje u čemu je problem, ona je prokomentarisla konstatacijom: 'Ponekad se pitam šta mi je sve ovo trebalo'. Zamolili smo je da to malo pojasni. 'Nisam postala pesimista i nije mi ponestalo volje, već mi je teško upravo zbog velikog osećanja odgovornosti i svesti da svi očekuju velike promene; i to brzo. Kada se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << međutim suočim sa realnom situacijom, onda vidim da je to nemoguće'. U čemu je najveći problem?
- Kao što se može i pretpostaviti, najveći problem su sredstva ali i stanje objekata kulture. Treći problem su kadrovi zato što ljudi iz kulture izazivaju najveću pažnju javnosti, pa je teško postići konsenzus oko pojedinih rešenja. Vratimo se onda parama. Kakva je tu situacija?
- Pre neki dan sam zamolila članove Vlade da posećuju kulturne manifestacije. Oni mi kažu nešto kao 'blago tebi, vidi kako se baviš lepim stvarima'. Onda sam im rekla - da mnogo je lepo kada odete na koncert Zubina Mehte, kada Beogradska filharmonija dostigne svoj najveći uzlet u poslednjih nekoliko godina... Lepe su premijere, izložbe ali u pozadini je reč o tako dramatičnim problemima koji su nezamislivi. Mene to zapravo najviše i brine. Ljudi procenjuju stanje u kulturi na osnovu pojavnih stvari.
Dobro, ali pojavnost je sudbna umetnosti.
- Jeste, ali ja to ipak doživljavam drugačije. Ako u krajnje neregularnim uslovima, sa dramatično malim parama, umetnici postižu to što postižu, mora se ipak voditi računa kako da obezbedimo neku ravnotežu između onoga što je pojavno i onoga iza scene. Da vidimo kako ti ljudi žive. Znači li to da je vaša glavna strategija u kulturi Grada nabavljanje para?
- Meni je jasno da ne mogu da tražim pare za izgradnju recimo pozorišta, ako građani nemaju prevoz, struju ili ulje. Ali, kultura je takođe važna, možda najvažnija. Međutim, u narednih pet-šest meseci što se kulture tiče, možemo samo da održimo postojeći nivo. Moramo znati da su trenutno najniže plate u 'sektorima' dečije zaštite, gradskog zelenila i kulture. Ali, ako uporedimo obrazovnu strukturu zaposlenih u gradskom zelenilu i kulturi, onda su plate u kulturi najmanje. Pokušajmo da povežemo dramatičnost ove situacije i one kada ste bili na transporteru Jenkijevih specijalaca u noći 5. oktobra. Kada je bilo teže?
- Za mene je vožnja na transporteru nešto najlepše što mi se desilo u desetogodišnjem opozicionom angažovanju. Ne sećam se da sam ikada ranije, što kažu klinci, tako otkinula. Kako ste se uopšte našli u toj situaciji?
- Pozvali su me prijatelji iz Socijaldemokratije i rekli da bi neko trebalo da dođe na Studio B i ja sam krenula tamo. Opšti metež. Onda su neki potrčali prema Bulevaru i ja za njima. Zaboravila sam gde sam pošla. Iznenada su se pojavili transporetri okićeni ljudima i meni je neki momak pomogao da se i ja popnem. Posle nekog vremena, jedan policajac mi je rekao da siđem jer će da ubrzaju prema Slaviji. U trenutku kada sam silazila, dali su gas i ja sam pala na zemlju. Međutim to što sam doživela tada, da se pogledam u oči sa tim ljudima koji su nas godinama vijali po gradu, na Brankovom mostu i gde sve ne, bio je najdraži trenutak. Da li je bilo pritisaka da se zaslužni 'obeštete' nekom funkcijom?
- Izuzev jednog ili dva slučaja koji su me lično pogodili, nije bilo naročitih navaljivanja. Moj stav je da u kulturi ne sme biti političke podobnosti, i u tome imam podršku. Naš stav u pogledu imenovanja upravnika raznih ustanova kulture jeste da prvo formiramo Upravne odbore, pa onda neka oni sami izvrše detaljnu analizu i dogovore sa zaposlenima koga će da izaberu. Mi samo hoćemo da pomognemo da se to sve izvede na najotvoreniji način. Šta je sa ljudima iz bivše vlasti? Da li vam se javljao neko od nih?
- Pozvao me je Željko Simić sa kojim se znam jako dugo. Međutim, poslednjih desetak godina uopšte nismo komunicirali. Kada smo se čuli te večeri, on je razgovarao kao da tih deset godina uopšte nije postojalo. Neću prepričavati naš privatni razgovor, jer on nije ni bitan, ali kada je reč o stavovima vezanim za posao, onda nisam baš miroljubiva. U tom smislu je isto i sa Simićem. Možete li reći kako se vi lično osećate nakon svega? Jeste li zadovoljni?
- Toliko brzo smo uleteli u nove obaveze, da nismo stigli ni da racionalno promislimo o svemu. Dugo vremena sam se trzala kada bi na televiziji rekli - Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije. Situacija u kojoj smo se sada našli, ne dozvoljava nam ni da se kao ljudi obradujemo. Ali ja očekujem da ćemo za Novu godinu, kada će biti poznati i rezultati republičkih izbora, imati razloga da se nađemo na Trgu i sve zajedno ljudski proslavimo. Željko Jovanović
