Izvor: Politika, 29.Okt.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kult nasilja – popularan, komercijalan, užasan
Najviše me zabrinjava činjenica da je nasilje kao droga: što ga više ima, to ga više tolerišemo, kaže pisac Kristofer Houp
Uzajamna odbojnost možda nije lepa, ali je zato lako dostupna i otvorena za sve, to nam je jedina istinska demokratska vrednost, kaže Kristofer Houp u svom romanu „Lov na anđele” koji je objavljen i na srpskom u izdanju Geopoetike u prevodu Zorana Paunovića i Ivane Đurić-Paunović. Pisac koji pripada britanskoj književnosti, inače rođen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i odrastao u Južnoafričkoj Republici, takođe piše da niko ne želi prvi da odustane od otrovne netrpeljivosti u kojoj kvasamo, jer iz istorije znamo da onih koji su to učinili više nema.
– Mislim da ljude niko ne može naterati da žive u miru sa svojim susedima ako oni to neće, mada bi dobro bilo da može – kaže Houp za „Politiku”.
– Smatram, takođe, da ponekad ukoliko prepoznamo i priznamo, ali bez agresije i nasilja, da ne možemo da se složimo sa nekim, to može biti korisniji i pošteniji način očuvanja mira. Volim staru poslovicu koja kaže: dobra ograda pravi dobre susede. Ali ograda nije zid!
„Nekad sam se zvao Vinston, ali sad se odazivam na Čarli”, kaže Houpov junak Čarli Kroker u ovom romanu. Međutim, iako je promenio ime, on neće moći da pobegne od svoje prošlosti koja u jednom trenutku „dolazi po njega” i uvlači ga u lavirint starih događaja i ljudi iz prošlosti. Da li nam to Houp sugeriše da je nemoguće pobeći od svoje prošlosti?
– Da, mislim da je nemoguće ne samo za ljude nego i za države da pobegnu od prošlosti – kaže pisac. – Oni mogu da prevaziđu svoju prošlost, ali to je nešto sasvim drugo. Da pobegne niko ne može, jer svi smo mi proizvod naše lične prošlosti, gena i porodica u kojima smo rođeni. I uvek se, ponovo i ponovo, uveravamo koliko različiti ljudi i nacije imaju svoj sopstveni i specifičan temperament i svoje sopstvene anđele, kao i demone, koji ih uhvate i drže zarobljene. U Južnoafričkoj Republici to je rasni sukob koji je i dalje prisutan iako je zvanična politika zemlje promenjena nabolje. To je jedna od stvari koja me je zanimala kada sam pisao priču o Čarliju Krokeru u „Lovu na anđele”. Menjanje imena, kao što je on uradio, nikad ne može da pomogne, jer duhovi prošlosti koji ga love znaju njegovo pravo ime.
Junaci Houpovog romana gledaju nasilje u filmovima. Mladi se dive Švarcenegerovim ulogama nepobedivog, drug Čarlija Krokera iz mladosti Džo Endžel naručuje svoje ubistvo da bi umro kao u američkim filmovima. Nasilje je svuda oko nas. Pisac, čak, govori o glorifikaciji nasilja.
– Moram reći da ja zaista mislim da je kult nasilja svuda oko nas. Popularan, komercijalno uspešan, užasan – potvrđuje Houp.
– Znam dosta o toj temi, proučavao sam nasilje, a takođe sam i odrastao u Južnoafričkoj Republici, jednoj od zemalja u kojima je nasilje veoma izraženo i često sam pisao o tome. Mene najviše zabrinjava činjenica da je nasilje kao droga: što ga više ima, to ga više tolerišemo. Ono što zaista mrzim jeste situacija u kojoj oni koji kažu da su protiv nasilja brane filmove i knjige koje ga glorifikuju. Prezirem način na koji se sve to predstavlja kao glamurozno i na koji se sve zagovara i prodaje.
Kristofer Houp nigde ne imenuje zemlju u kojoj živi njegov junak Čarli Kroker, ali to je prepoznatljiva totalitarna država pošto sve takve zemlje pate od krize identiteta i međusobno liče. Pisca, uostalom, fascinira koliko svi diktatorski režimi liče jedni na druge, čak i kada se zemlje u kojima vladaju razlikuju, a rasni sukobi, diktatorski režimi i ugnjetavanje ljudi teme su koje on često provlači kroz svoja dela.
Zbog činjenice da je rođen i odrastao u Južnoafričkoj Republici, koju je inače napustio 1975. godine posle sukoba sa vlastima aparthejda da bi 15 godina živeo u Londonu, a posle se nastanio u Francuskoj, očigledno je da je i u ovoj knjizi reč o njegovoj domovini za koju je, kako sam ističe, vezan dvostrukim nitima: ljubavlju i mržnjom.
– Ali to je takođe i jedna fikcija, jedna izmišljena zemlja jer sam želeo da proširim delokrug romana, stavljajući radnju u zemlju koja bi mogla da predstavlja i mnoge druge koje znam, poput Amerike, Rusije, Srbije, gde je nasilje nešto što ljudi, izgleda, žele i, čak, imaju potrebu za tim – objašnjava pisac.
Gordana Popović
objavljeno: 29.10.2013.
