Izvor: B92, 18.Sep.2010, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuća jelena - 44. BITEF
Tekst, režija i scenografija: Jan Lauwers
Muzika: Hans Petter Dahl, Maarten Seghers, Jan Lauwers ("Song za kuću jelena”)
Igraju: Grace Ellen Barkey, Anneke Bonnema, Hans Petter Dahl, Viviane De Muynck, Misha Downey, Julien Faure, Yumiko Funaya, Benot Gob Eléonore, Valère (alternacija Tijen Lawton), Maarten Seghers, Inge Van Bruystegem
Koreografija: Trupa
Kostim: Lot Lemm
Izrada scenografije: >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << De Muur, Needcompany
Na sceni "Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta imali smo priliku da u okviru 44.Bitefa pogledamo još jednu predstavu Jana Lauersa i njegove trupe Nidkompani – treći deo projekta Tužno lice/ Srećno lice, trilogije o ljudskoj naravi.
Svakako potpuno različita po senzibilitetu od Izabeline sobe, koja se bavi prošlošću, "Kuća jelena” predstavlja sagledavanje sadašnjosti, tj. mikroanalizu ljudskog gubitka u ritmu i tempu za koji je potrebna posebna glumačka snaga i veština.
Lauers je još jednom pokazao da u njegovim dramama ništa nije slučajno. Njegov stil pisanja – mešavina smisaonog, suštinskog, arhetipskog, izrazito poetičnog, i, sa druge strane, banalnog i svakodnevnog, predstavlja stil koji ne može, a da ne ostavi dubok i upečatljiv utisak na gledaoca.
U komadima su prisutni i analitički i sintetički pristup tematici. Radnja je uvek jedan korak od poimanja, fabula se gradi iz nepovezanih fragmenata, poput kolaža, da bi pred sam kraj svaki fragment došao na svoje mesto, stvarila se koherentnost, sveobuhvatnost, poimanje mandale.
Efektan scenski okvir stvara utisak bajkovitosti i nadrealnog. Napuštena železnička stanica, mnoštvo gumenih rogova, rasuta tela jelena, glumci sa prenaglašenim ušima, vrlo često potpuno nagi, svojim dinamikom i uigranošću predstavljaju više paralelnih fizičkih i vizuelnih doživljaja na sceni koji nas vode kroz svet koji je istovremeno i poetičan i mučno stvaran. Svet koji se bavi pronalaženjem utehe nakon gubitka voljene osobe.
U toku su dve implicitno paralelne radnje – prava i istinita priča o pogibiji fotoreportera na Kosovu, brata glumice iz trupe, kao i "lažna” priča u kojoj brat želi da pronađe kuću jelena negde u planinama na Kosovu.
Rekonstruisanjem tragične priče, Lauers želi da pruži utehu. U tome se vidi sva lepota komada – priče, kao i sama umetnost, daju mogućnost rekonstruisanja stvarnosti, boljeg uvida, saosećanja, razumevanja i lakšeg prihvatanja onog što se mora. Ili, kako sam Lauers u drami kaže, "priče su za one koji su stvarno očajni”.
Predstava se ne bavi politikom Kosova, ne zauzima strane. Ali se svakako bavi globalnom temom jalovosti rata, stradanja, strahotama ubistava, ali i prihvatanjem i opraštanjem.
Treba napomenuti i izuzetni efektni simbolizam komada. Mnoštvo jelena na gomili možemo doživeti i kao masovnu grobnicu, srnetinu za praznično veče ili pak, na samom kraju, kao božićnu jelku, oko koje se, u frenetičnom i prelepom plesu dočekuje Božić, što je ujedno i poslednja i najupečatljivija scena komada.
Više poruka dopire do gledalaca. Prepliću se poruke surovosti sadašnjice (bar pet puta u toku izvođenja čujemo tekst sa grafita na zidu– "Pripazi, svet te ne podržava”), kao i poruke nade (maloumna, a ipak, u potpunoj intuitivnoj povezanosti sa prirodom, Grejs spašava jelene od užasne snežne oluje).
Nakon božićne ledene kiše, priroda "deluje pročišćeno”, električni kablovi su savijeni od snega, "ali ne i pokidani” (izvanredni monolozi). Jeleni su spašeni, život se nastavlja u svoj svojoj kompleksnosti, razigranosti i tragičnosti. Jer, kako sam autor kaže, život i smrt ništa ne znače jedan bez drugoga.
Nisu predstave Jana Lauersa za svakog, njihov intenzitet ne mogu svi pratiti, niti u njemu uživati. Njegove drame predstavljaju neiscrpan svet asocijacija i dubljeg značenja, kao i kompleksnu isprepletenost mračnog, agresivnog i surovog
Tanatosa, i sa druge strane, uzavrele, razigrane energije Erosa.
