Izvor: Politika, 08.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krupni plan
Između američkog "meka" i kolača poslednje francuske kraljice odigrava se tragikomedija srpskog slavljenja praznika Oduvek su praznici bili od posebnog značaja za jednu zajednicu: u starim civilizacijama, uz njihov magijsko-ritualni karakter, mnogo je bio važniji trenutak koji je označavao njeno obnavljanje, što je značilo jednu vrstu ponovnog rađanja, kako za pojedinca tako i za ceo kolektiv. Ako je prvi pečat praznicima dao stari Egipat, koji su pre svega bili vezani za vladavinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog faraona, pošto se verovalo da od njene uspešnosti zavisi sve – od toga da li će se Nil u određeno vreme izliti i ishraniti celu zajednicu, do onih najsitnijih stvari koje čine život pojedinca – antička Grčka ih je oblikovala tako da mitos i logos svojom harmonijom podare isto to grčkom demosu.
Iako smo, kao što je poznato, od Grka sve naučili, u veku iza nas i na početku 21. više se ponašamo kao naslednici starih Rimljana nego Grka. Proroci su odmah spremni da govore o propasti i kazni za nedolično ponašanje, dok bismo mi radije u današnjem slavljenju praznika videli dosadu i zasićenost savremenog čoveka tehnologijom koja ga oslobađa mnogih stvari i daje višak slobodnog vremena koje, ako se kreativno ne koristi, rađa dosadu.
Jedno je dosada kao estetička kategorija; uostalom Prust i Džojs su to najbolje pokazali; a drugo kad kao nevidljiva paučina obavije ljudske živote. Današnji čovek predaje se neumerenoj proslavi praznika da bi zaboravio svakodnevnu muku preživljavanja, a bogati da bi svoj prazan život nečim ispunili.
Najbolja definicija bila bi da su današnji praznici simbolički fastfud, odnosno da nisu ništa drugo do "brza hrana" savremenog čoveka. Tome su prilagođeni novi megamarketi u našem gradu – brzo zadovoljiš potrebe stomaka, a onda kreneš da kupuješ i samo kupuješ, sve dok gvozdena kolica ne budu puna. Onda sav srećan plaćaš nekom od novčanih kartica i ozarena lica izlaziš na ulicu sa najlon kesama u rukama. Što više kesa, to veća ozarenost na licu i čak neko blazirano osećanje sreće, nad kojom lebdi još jedna velika pobeda kupovine! Nažalost, velike kupovine od jednog do drugog praznika poprimile su značenje neke vrste pobede, samo što niko ne razmišlja i ne misli nad čim. Ni o kakvoj pobedi nije reč, već o našim praznim životima, koje u današnjem vremenu većina nema čim da popuni. Na kraju svega toga, veče se završava sa turbo-folk muzikom i petardama, da bi se sutra svi ti nazovi slavljenici osećali prazni, kao što se osećaju većinu dana u godini.
U tome je glavna razlika između nekadašnjih i današnjih slavljenja praznika – duhovno jedinstvo i punoća duha i tela koji su bili cilj, pre svih, grčke civilizacije, vremenom su potpuno izgubili prvobitno značenje i pretvorili se u novi oblik "gladijatorskih igara", time što se svom prvom komšiji dokazuje da nas neumerena potrošnja čini značajnijim i većim od njega.
Ova Nova godina i sve što ju je pratilo, od političkih do nekih drugih zakulisnih igara, definitivno je pokazala da smo i mi postali deo Makluanovog "globalnog sela". Imamo potrošače koji žive zarad potrošnje; imamo nesnosne prednovogodišnje gužve, u kojima se kolona automobila proteže od opštine Novi Beograd do Zelenog venca; vozače koji strpljivo čekaju, jer i to je deo novog imidža, dok s prijateljima razgovaraju mobilnim, srećni što jedan drugog vide; imamo prosjake na svakom ćošku, kao i građani svih bogatih zemalja, kojima su okićena jelka u kući i još veća na glavnom trgu jedini smisao života tih nekoliko prazničnih dana.
Da li su svi ti ljudi koji se toliko trude da budu napadno srećni zaista srećni? Sigurno nisu, jer život nije samo ono što diktira potrošačka civilizacija i njeni kič simboli, koja ne prazni samo naše džepove, već i našu dušu. A u praznoj duši nema mesta za sreću; nema mesta nizašta što je ne tako davno, možda manje od pola veka, bilo simbol ljudskog. Lažna je sloboda koja se hrani novcem i kolačićima Marije Antoanete. U tome je i ironija današnjih slavlja – oni koji ponekad nemaju ni za hleb priušte sebi za praznik i kolače, pa i tortu. Između "meka", kao zaštitnog znaka američke lažne kulture, i evropskih kolača, koje je poslednja francuska kraljica ironično preporučila gladnoj pariskoj sirotinji, svoje gladne i site dane u jednoj maloj balkanskoj zemlji broji većina njenih građana.
Milka Lučić
[objavljeno: 08.01.2007.]
