Izvor: Politika, 21.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krpice Elfride Jelinek
Bizarne poze i neshvatljive modne kreacije viđene očima umetnika u bečkoj Kunsthali
Specijalno za Politiku
Beč – Ove sezone adut Kunsthale je moda. Kroz agresivne marketinške strategije primenjene u većini medija, pojmovi „stil”, „moderno”, „in-aut”, „hip” i „no gou” postali su deo naše svakodnevice, a pitanja imidža skoro jednako bitna kao ona koja se tiču egzistencije i ličnih profesionalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbora. Kunsthale nam nudi dve opcije – „Nofashion, please!” (Bez mode, molim), koja temi mode pristupa studiozno-kritički, i „Veniti”, koja se oslanja na privatnu kolekciju modne fotografije Franca Kristijana Gundlaha, čoveka koji se i sam proslavio tom profesijom. U ovoj zbirci koja se smatra jednom od najekskluzivnijih na svetu, nalaze se fotografije Ričarda Avedona, Lilijan Basman, Sesila Bitona, Ervina Blumenfelda, Dejvida Lašapela, Gija Burdena, Ralfa Gibsona, Horsta P. Horsta, Pitera Lindberga, Sare Mur, Helmuta Njutna...
Zanimljivo je da je svoj doprinos modnim izložbama dala i austrijska dobitnica Nobelove nagrade za književnost Elfride Jelinek, čija se izložba „Krpice” od 1. oktobra do kraja 31. januara 2012. nalazi u galeriji Pablik spejs na Karlovom trgu, eksternom izložbenom prostoru Kunsthale. U svome tekstu povodom izložbe, Jelinekova između ostalog piše:
„U jako malo stvari se tako dobro razumem kao u odeću. O sebi znam nedovoljno jer se za sebe nedovoljno interesujem, ali čini mi se da me moja strast prema modi može smeniti. (...) Okupiram se modom da ne bih morala da se okupiram sobom, jer bih se smesta ispustila čim bih sebi dopala u ruke.”
„Nofashion, please!” pokazuje devetnaest umetničkih pozicija. Mnogi od umetnika zastupljenih na izložbi rade kao profesionalni fotografi u modnoj branši, kao na primer Amerikanka Sofija Volas koju intrigira sociološka uloga roda. Pojam „rod” kod ove umetnice dobija veoma specifično značenje kroz insceniranje muških modela – u tipično ženske poze. Od profesionalnih manekena Volasova traži da puće usne, da dodiruju golu kožu na način na kojim bi žena štitila svoje intimne delove tela ili da glavu pokrivaju ešarpama i dželabom. Umetnicu pre svega interesuje kakav uticaj feminizirano muško telo ima na posmatrače i da li smo, suočeni sa estetskom ranjivošću muških modela, preprogramirani da ih analiziramo kroz naše ideje o polu. Ključno pitanje je, međutim, šta nam odbacivanje feminiziranog muškarca govori o mizoginiji. U etru izložbe Nofashion, please! lebde mnogi znaci pitanja: šta (i kako) odeća od nas pravi? da li se osećamo kod kuće u svojoj koži ili nam je bolje pod maskom? da li je to moja socijalna uloga ili kazna?...
Stiven Koen & Marijane Greber su stvorili rad sa telom i o telu, uključujući i njegovu dezintegrisanu fazu (kosti i pepeo). U seriji fotografija od kojih su neke imenovane prema biblijskim motivima („Golgota” i „Lutajući Jevrejin”), dok ostale imaju direktnu referencu na eksplicitnost same fotografske kompozicije, Koen je stavljen u najbizarnije poze i u neshvatljive modne kreacije: jedno klasično trodelno odelo sa kravatom kombinovano je sa prenaglašenom šminkom i binskom maskom koje od umetnika prave nadzemaljsku, mutantsku kreaturu. U jednoj od takvih fotografija, Koen, uz konstrukciju koja bi trebalo da predstavlja neverovatno visoke potpetice, stoji na dvema ljudskim lobanjama.
Granica između mode i umetnosti više ne postoji i u smislu da ni moda ne mora da ima praktičnu upotrebu da bi se konzumirala. Još jedna zajednička osobina im je ta da stalno moraju da se iznova definišu ne bi li zadržali svoj raisond’être. U tom smislu izdvajamo još jedno ime bez koga bi priča o umetnosti i modi bila samo polovična – pokojni australijski performans umetnik Li Boveri koji je svojom ekstravagantnošću vladao klupskom i umetničkom londonskom scenom osamdesetih i devedesetih, inspirisao je stil mnogih modnih kreatora (Vivijen Vestvud, Aleksander Makvin, Džon Galijano, Kom de garson, Husein Šalajan...) i pop-rok pevača. Boveri je na sebe privukao pažnju svojim solo performansom u londonskoj galeriji Antonija Dofija tokom koga je nedelju dana, na svaka dva sata, menjao kostime u kojima je sedeo u izlogu. Kunsthale će ovome umetniku na proleće posvetiti retrospektivu „Ekstravaganca”.
Moda na izložbi Nofashion, please! stoji u svakom slučaju u drugom planu. Fotografije Trejsi Baran su stranice iz intimnog vizuelnog dnevnika, kostimiranje Čan Huobae koja pozira u stilu klasičnog portretnog slikarstva svedoči o osećanju nepripadanja jednom dobu i naciji, samoinscenacije nemačkog umetnika Matijasa Hermana preispituju uloge polova i njihovog seksualnog identiteta; crvena boja Ervina Olafa asocira i na strast i na prodoran bol...
Obe izložbe se nalaze na programu do 12. februara.
Marina Rihter
objavljeno: 22.01.2012
