Izvor: Politika, 31.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz spletke i intrige
Da Ponte u Beču piše tri izvanredna libreta za Mocarta – "Figarovu ženidbu", "Tako čine sve" i "Don Đovanija"
Od našeg specijalnog izveštača
BEČ, juna – U okviru programa obeležavanja jubileja Volfganga Amadeusa Mocarta posebno su interesantne manifestacije i izložbe o ličnostima koje su doprinele njegovoj popularnosti. Jedna takva posvećena je neobičnom životnom putu libretiste i pisca Lorenca da Pontea, ispunjenom skandalima, spletkama i nesrećnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << događajima.
Izložba nudi bogat izbor nota, originalnih spisa i pisama Da Pontea i savremenika, kao i ulja na platnu, fotografija i dokumentarnih filmova koji na najbolji način dokumentuju značaj ovog velikana opere 18. veka.
Beskućnik svetskog glasa
Lorenco da Ponte rođen je 10. marta 1749. u venecijanskom jevrejskom getu kao Emanuele Koneljijano. Četrnaest godina kasnije preveden je u katoličku veru radi očeve ambicije da se oženi Italijankom: tako dobija ime po gradskom biskupu. Školuje se za sveštenika i 1776, tri godine po rukopoloženju, počinje da predaje na bogosloviji u Trevizu. Međutim, ubrzo ga proteruju iz grada zbog afere sa jednom uglednom damom. Utočište traži u Veneciji gde ga neko anonimno prijavljuje biskupiji kao sveštenika nedostojnog svog poziva, te biva proteran iz čitave oblasti na 15 godina. Krajem 1780. odlazi za Drezden, i posle neuspešnog pokušaja da se etablira kao dvorski pesnik stiže u Beč.
Sa svega jednim pismom preporuke, traži audijenciju kod dvorskog kompozitora Salijerija koji mu pomaže da načini prve korake na putu ka slavi. Naredne godine su za Da Pontea uspešne ne samo zbog tri izvanredna libreta napisana za Mocarta – "Figarovu ženidbu", "Tako čine sve" i "Don Đovanija" – već i zbog saradnje sa Antoniom Salijerijem, Vinčencom Martinom i Solerom, Đuzepeom Gazanigom, Jozefom Vajglom i Peterom fon Vinterom.
Posle više od decenije slave i ugleda koje uživa u Beču postaje žrtva intriga u pozorišnim krugovima koje su dovele do još jednog proterivanja. Da Ponte se neko vreme povlači u Bril kod Medlinga ali se vraća u Beč s namerom da cara Leopolda Drugog moli za milost. Na njegovu nesreću imperator umire na dan njegovog dolaska. Iako dobija dvesta dukata za otplaćivanje dugova posle procesa u kojem je dokazana njegova nevinost, više ne mari da ostane.
Da Ponteovi jadi su, inače, počeli ljubavnom aferom sa operskom pevačicom Adrijanom Ferareze zbog koje je zatražio penzionisanje primadone Katarine Kavalijeri koja je, s druge strane, bila Salijerijeva miljenica. Iz te situacije stvorila se čitava mreža spletki koja je vodila čak i objavljivanju brošure "Anti da Ponte".
Da Ponte odlazi u London gde radi kao pesnik, prevodilac i autor italijanskih libreta za King's Theatre ali otvara i svoju knjižaru na čijem ugledu predano radi. Zahvaljujući poznanstvima sa drugim "Makaronima" do 1802. sakuplja hiljadu šest stotina knjiga na italijanskom jeziku što je njegovu knjižaru učinilo jako posećenom. Iz Italije počinju da mu stižu sva književna dela vredna pažnje a tu praksu je nastavio da neguje i u Americi u koju je emigrirao 1805. U Njujorku je Da Ponteova knjižara postala toliko cenjena da je 1826. počeo da snabdeva biblioteku koledža Kolumbija, zatim njujoršku Javnu biblioteku, vašingtonsku Kongresnu biblioteku, i mnoge druge. Dve godine nakon naimenovanja za profesora italijanskog jezika na Kolumbija univerzitetu, Da Ponte je 1827. osnovao italijansko bibliotekarsko udruženje u Njujorku.
Veliki krug prijatelja
Kada je došao u Njujork još nije postojala Opera. Čim mu se 1826. pružila prilika da adaptira Don Đovanija, prvu Mocartovu operu koja je trebalo da se izvede na Novom kontinentu, dobio je ideju da osnuje italijansku operu. Kuća koju je sam vodio i čiji je dugo vremena bio direktor – Park Lane, kasnije preimenovana u Park-Theatre – smatra se pretečom čuvene Metropoliten opere koja se otvara tek daleke 1880.
U vreme boravka Lorenca da Pontea u Beču tri čoveka igraju posebnu ulogu u njegovom životu: Đakomo Kazanova, koga je 1777. upoznao u Veneciji, Mocart sa kojim je stvorio tri operska remek-dela i baron Rajmund Veclar fon Plankenštern u čijoj kući su se sva trojica često okupljala. Baron, koji je bio poznat po organizovanju zabranjenih kartaških igara i uzbudljivih partija bilijara u svom domu, finansijski je podržavao Mocarta kao i njegovu saradnju sa da Ponteom.
Prema rečima Rajnharda Ajzendlea, koautora kataloga izložbe: "Za razliku od drugih genijalnih kooperacija između poeta i kompozitora – kao na primer u slučaju Ariga Boita i Đuzepea Verdija ili Huga fon Hofmanštala i Riharda Štrausa – o saradnji Lorenca da Pontea i Volfganga Amadeusa Mocarta gotovo da nema nikakve dokumentacije." Jedino što se o odnosima dvojice autora sa sigurnošću zna, a na osnovu Mocartovih pisama ocu, jeste da su se često susretali kod Plankernšterna i da ga je smatrao "ugodnom osobom koju je upoznao kod bogatog Jevrejina, barona". Da Ponte je u svojim memoarima sa velikom nostalgijom pisao o "majstoru kompozicije, Volfgangu Amadeusu, čija je smrt jedan od razloga što je napustio Beč".
Izložba o Lorencu da Ponteu, uz putovanje u zlatno doba bečke muzike, nudi pre svega nesvakidašnju priču o životu pisca za koga se tvrdi da je napisao najbolja libreta za Mocarta i njegove savremenike-kolege. Za sve ljubitelje klasične muzike koje put vodi u Beč Palais Eskeles u ulici Dorotheergasse 11 je do 17. septembra ove godine nezaobilazna adresa.
Marina Bauer
[objavljeno: 31.08.2006.]
