Izvor: Blic, 04.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krležina Madlen Petrovna
Krležina Madlen Petrovna
Tek nedavno sam čuo da su u Zagrebu još pre tri godine izašli memoari Irine Aleksander. Ne bih se nikad zainteresovao za tu knjigu nezgrapnog naslova 'Svi životi jedne ljubavi' (Hrvatsko filološko društvo i Naklada Jesenski i Turk) da nisam čuo da je ova spisateljica, ruska emigantkinja, poznanica Gomiljova, Bloka i Zoščenka, koja je neko vreme živela u Jugoslaviji, a umrla u Ženevi u 102. godini, prototip Krležine Madlen Petrovne iz njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drame 'U agonije'. Kad sam je počeo čitati, pokazala se mnogo zanimljivijom nego što sam očekivao.
Irina Aleksander je poznatija po jednom pozorišnom fijasku 1937. godine, po njenoj drami 'Puškin', koju je sa ruskog preveo Branko Gavela, a režirao Tito Stroci, i po romanima koji nisu imali neki naročiti uspeh, nego po svojim memoarima. Oni su, međutim, pisani dobrim stilom, a cinična pera, kad britko opisuje i oštroumno analizira bračni par Krleža, Miroslava i Belu. 'Oboje su bili vrlo privlačni, oboje su snažno privlačili i isto tako - odbijali. I Bela i Krleža bili su svojim roditeljima ‘jedino dijete’ sa svim obilježjima djece: nedruštvenošću, egoizmom, neuravnoteženošću odnosa s ljudima, spremni na žrtve kako bi stekli nečije prijateljstvo'. Ili 'Krleža se užasno bojao smrti, mrzeo ju je; bojao se, žmirio je kad bi njenu prisutnost osjetio negdje u blizini; žmirio je kao dijete da je ne vidi uz prijateljsku postelju; zamalo nijednom od svojih prijatelja nije išao na sahranu. Ali, Bela! Ona je živjela s protokolom strahopoštovanja i uvažavanja smrti i njenih obreda'. 'Njegove riječi i rječce, njegove formule i formulacije, njegovi kalamburi osvjetljavaju ga sjajnije i svestranije nego njegovo djelo. Tko nije bio u šetnji sa njime, odnosno kraj njega (...) kad razmišlja naglas, nije poznavao Krležu.'
Navodim ove reči iako se ne slažem sa Irinom Aleksander, očigledno uvređenom što je poslužila kao prototip za Madlen Petrovnu. Bivao sam u šetnji sa Krležom i zaista smatram da je bio jednako sjajan pripovedač i kad je barokno govorio i barokno pisao.
Moć ili ugled
U poslednje vreme, domaći mediji posvećuju znatnu pažnju pitanju društvene moći pojedinaca u sferi politike, trgovine, bankarstva, preduzetništva, umetnosti, sporta, estrade ili medija. U atmosferi bujajućih skandala koji nedvosmisleno demistifikuju njihove aktere, otvorena je mogućnost za svojevrsno socio-kulturno skeniranje Srbije danas. Kategorije društvene moći i uticaja, u skladu sa vladajućom logikom kapitala, a u svetlu već podrazumevajuće atmosfere tranzicije fokusiraju se oko dve teme: novca i politike.
U tom smislu, Srbija prati svetske trendove, upravo onako kako je duhovito sadržano u glosi 'da para vrti gde burgija neće'. Ili da se pozovem na Ksenofontovu mudrost da je uvek bilo, od kada je sveta i veka, da 'mudri čekaju pred pragom moćnih, a nikako obrnuto'. To ne samo da govori u prilog tezi da je Platonovo fantaziranje o mudracu-filozofu na čelu države, oduvek prihvatano sa dozom podsmešljivosti koja prati svaku utopiju, već i da je koncept moći, odnosno 'uticaja' kako se kod nas shvata, suštinski i strukturalno vrlo daleko od ideje ugleda, koji se stiče polako i postupno, temeljeći se na autoritetu znanja, veštine ili vrline.
A upravo su pomenute kategorije, ono što se ni u jednom smislu ne dovodi u vezu sa savremenim (i domaćim) poimanjem moći. Da nije tako, na listi uticajnih ljudi, osim poznatih, popularnih, bogatih, medijski prisutnih i onih koji raspolažu različitim vladavinskim instrumentima, našli bi se i ugledni, oni koji imaju šta da kažu i koje bi svakako imao ko da čuje. Da nije tako svedoči i činjenica da na toj listi nema profesora Univerziteta, književnika ili umetnika (bez političkih pretenzija).
Umesto svake ideje o viziji jedne političke ili kulturne opcije, umesto neke univerzalne vrednosti koja bi trebalo da je u njenom središtu, u samoj strukturi ovako shvaćene moći, sadržana je slika političkog društva u tranziciji, koje nesposobno da zaigra na trajnost ugleda, biva fascinirano idejom prolazne i očito krhke, političke moći.
