Izvor: Večernje novosti, 25.Avg.2013, 00:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kritika: Opomena prodorna kao kletva

PRI kraju romana Milomira Kragovića "Deca Oluje", među poslednjim rečenicama je i ova: "Vek koji promiče pokrenuće opore enigme prošlosti". Kragović se nije dao u tumačenje nerazgovetnih, mutnih i nehumanih enigmi koje su pohranjenje u prošlosti. On je jednostavno pošao i suočio se sa ovim poniženim beskućnicima, verovatno u želji da bi još više produbio neminovnost njihovih nesreća, ne radi tumačenja, nego u nadi da će one biti u budućnosti poništene. Jer, ideja o progonu Srba >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sa hrvatskog tla traje i koji vek unazad. To čuveno trojstvo o progonstvu, pokatoličenju i umorstvu je odavno bačeno u javnost hrvatskog mišljenja i delanja. Ne ulazeći u identitet njenog tvorca i promotera ostaje najbolnija istina da je ona delovanjem hrvatskih i ustaških i proustaških vlasti bila najneposrednija i primenjivana. Ko se nije suočio sa Jasenovcem i njegovim žrtvama, ko prećutkuje jame i kame, ko sme da zaboravi ona preplašena i gorčinom ispunjena lica iz tih vrelih avgustovskih dana, eto kome se obraća Kragović tragajući za besmislom progona čoveka od strane čoveka, pa bili oni Srbi ili Hrvati, sa neprekidno ponovljenim pitanjem: "Zašto ljudi moraju da beže od ljudi?". Sve mi se čini da je roman "Deca Oluje" autor ispisao ili bolje reći komponovao nadajući se da će njegova pitanja pokrenuti i hrvatsku i srpsku javnost i misao na utišavanju razloga i za usklike, ali i za grčeve, mržnje, netrpeljivosti i zločinjenja. Zaista je, i u vremenu iza nas i u vremenu ispred nas, poslednja i jalova besmislica da se delimo i bol jedni drugima nanosimo zbog nacionalnog ili verskog razlikovanja. Ima li tom besmislu kraja? Marko Milojković je dečak i lik iz romana kroz čije se sećanje, kao i budući život prelama cela storija patnje, od progonstva do rođenja mu sina Save, koji je neka vrsta naslućene, očekivane reinkarnacije oca Save. Sve je to sažeto i oživljeno u albumima njegovog sećanja, kao i u školovanju, zaljubljivanju i nalaženju sopstvenog puta u život što mu se događa po dolasku u Srbiju, Beograd. Tu je i klasičan lik brižne majke, koja sina nadahnjuje ljudskom toplinom i onim moralom koji časne i čestite drži da opstanu i odupru se životnim iskušenjima. Posebno je upečatljiv i dramatično prisutan lik nestalog oca Save koji dolazi u san sinu Marku i pruža mu savete, ali još više daje moralnu snagu da ne klone kad se sa bilo kakvim iskušenjima suoči. Ostali likovi u ovom romanu samo doprinose reljefnosti i glavnog romanesnog toka, kao i nijansiranju progonjenih. Autor je promišljeno likove onih koji progone sažeo i portretisao ih kao sivu masu zlotvora u čijem krdu se ne izdvaja nijedno lice jer je slika dželata uvek bezlična. Pišući i slikajući tragiku i stradanje srpskog naroda, Kragović nije pribegavao patetici, ni ponižavajućim obeležjima zločinaca i progonitelja. Vešto komponujući protok sadašnjeg i minulog vremena, kao i dokumentarnog i imaginarnog, on je zalazio i u reportažno-hroničarsko beleženje, dobronamerno stvarajući lik romanesnog obeležja,kao i u predele sneno-iracionalnog. Roman "Deca Oluje" ima toplu i dečje nevinu projekciju kad se glavni lik seća Krajine i zavičaja, a zalazi blago i neosetno u setne predele gde samuje ona utišana tuga za detinjstvom i poetikom uvek živog Branka Ćopića. Izuzetna je i mudra odluka romanopisca da stradalništvo Krajišnika sažme i zgusne u ono lapidarno beleženje karakterističnih reči za sve to. Taj spisak reči u "svezanom jeziku" počinje sa "Čovek bez zavičaja kao brod bez pramca", a završava "Ne zaboravljaj!". Nema druge nego tu ubedljivu povest o stradalništvu Srba pamtiti po opomeni koja je prodorna kao kletva: "Ne zaboravljaj!".

Nastavak na Večernje novosti...