Izvor: Politika, 22.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritičko sagledavanje
U našoj istoriografiji najopasniji je pristup stvarnosti instrumentalizacijom određene političke ideje, što je nespojivo sa naukom
Objavljivanje knjige „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” uglednog nemačkog istoričara Holma Zundhausena (izdavač „Clio”, prevodilac Tomislav Bekić) pokazalo se višestruko podsticajnim. Knjiga je, na prvom mestu, sinteza naše istorije kakvu retko pišu ne samo stranci već i naši naučnici, a po oceni upravo naših >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istoričara do sada i najpotpunija. Osim toga, Zundhausenova knjiga o dva veka istorije Srbije na zavidnom je multidisciplinarnom nivou – obuhvatila je ne samo politiku već i sociološko-ekonomsku i kulturnu dimenziju razvoja srpske nacije i države u periodu od 19. do 21. stoleća, kako je ocenila je Latinka Perović na prošlonedeljnom skupu istoričara povodom ovog dela.
Ono je, međutim, pokazalo i slabosti strane istoriografije kada je reč o našoj istoriji: i ovaj je nemački istoričar upao u stereotipe, naročito kada je reč o drugoj polovini 20. veka, opasno dopustivši sebi da čak sklizne u publicistiku. S druge strane, pružilo je šansu i za kritičko sagledavanje domaće istoriografije jer je, koristeći se njenim podacima u dobranom delu, pokazalo da naši istoričari nisu „pelcovani” od grešaka te da korišćenje njihove literature za potrebe strane istoriografije može samo doprineti iskrivljenoj slici o našoj istoriji u svetu.
Ono u čemu je, konačno, Zundhausenova knjiga podsticajna jeste da je bila razlog da se, posle više godina, konačno okupe eminentni srpski istoričari, sociolozi i politički analitičari kako bi, povodom njenog prevoda na naš jezik progovorili o mestu srpske istoriografije u ovom trenutku, o njenim dometima i promašajima, o tome koji su i kakvi problemi sa kojima se suočava i da li je očigledni jaz među našim istoričarima moguće prevazići (manjak kritičnosti i metodološke greške u Zundhausenovoj knjizi posledica su „raspolućenosti u srpskom društvu i istoriografiji”, reči su Čedomira Antića).
Potreba za ovakvim susretom (upriličenim prošlog petka, 20. februara u Gete institutu, u organizaciji Instituta, izdavačke kuće „Clio” i „Politike”) bila je više nego očigledna. Pokazalo se da izazovi novog vremena pred srpsku istoriografiju kao imperativ stavljaju multidisciplinarnost (veća i organizovanija koordinacija sa sociolozima, antropolozima, politikolozima"), komparativno izučavanje i otvorenost ka svetu, inače je teško izbeći da knjige domaćih istoričara liče jedna na drugu kao jaje jajetu (parafraza nekadašnje primedbe Andreja Mitrovića, kojom se poslužio Radoš Ljušić).
Razgovor je otkrio i niz problema i nedoumica sa kojima se suočava naša istoriografija – ona je dobrim delom nekomunikativna ne samo u odnosu na domaće autore nego i prema svetu, a stručna kritika joj u tome podilazi jer praktično i ne postoji (čast izuzecima!) pošto se svodi na fraze „uvaženi kolega" je napisao kapitalno delo"” zamagljujući na taj način uvid u faktičko stanje u ovoj nauci. Jedino zbog takvog izostanka kritičke svesti moguće je da jedan naučnik (na skupu mu nije rečeno ime) postane i akademik a da pri tom u svoj naučni rad inkorporira hladno prepisanih bar desetak stranica tuđeg, inostranog rada. Zloupotreba istoriografije kada istoričari u naučni rad nekritički prenose publicističke teze i zaključke (primedba Miloša Kovića) da se i ne spominje"
Od svega, međutim, u našoj istoriografiji najopasnije je ono o čemu se prilično otvoreno govorilo: pristup stvarnosti instrumentalizacijom određene političke ideje, što je nespojivo sa naukom. Odnosno, politički angažman istoričara i prenošenje tog angažmana u naučni rad. Ni svetski istoričari toga nisu uvek oslobođeni, ali ako naša sredina već kritički procenjuje istoriografski rad jednog stranca o nama (nedopustiva je i zlonamerna, naravno, svaka kritika sa stanovišta da stranac piše o našoj istoriji) onda mora da proguta i gorku pilulu da taj strani istoričar može da podelu naše istoriografije (zlo)upotrebi za svoje ideje. Holm Zundhausen je u pogovoru svojoj „Istoriji Srbije od 19. do 21. veka” razvrstao naše istoričare na način koji se kod nas opisuje kao podela na dve Srbije. Tu su insinuaciju jednoglasno odbili učesnici prošlonedeljnog razgovora u Gete institutu; na potezu je sada kritičko sagledavanje.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 23/02/2009]
