Izvor: Blic, 18.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krila na tuđim leđima
Krila na tuđim leđima
Sanja Domazet 'Krila od olova', režija Stevan Bodroža, produkcija BDP
U srpskoj umetnosti možda nema dramatičnije sudbine od one koju je imala slikarka Milene Pavlović Barili. Stoga je sasvim razumljivo i repertoarski veoma opravdano da ova velika slikarka, koja je svojom umetnošću i životom pripadala evropskoj avangardi, bude povod teatarskom istraživanje. Međutim, ovo transponovanje 'lika i dela' velike umetnice kao da je imalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << problem autoriteta.
Komad 'Krila od olova' zapravo su niz slika koje, osim uvodne scene sna, hronološki prate ključna mesta iz života svog junaka. I tako do kraja. U osnovi ovaj komad Sanje Domazet nije drama, već iskrena i nadahnuta priča o tome kako je živela, sa kojim problemima se susretala i na koji način je okončana tragična sudbina Milene Pavlović Barili.
Zato je krajnji ishod sledeći: kao glavni junak ove priče nametnuo se sporedni. Hans, jedan telesno oštećeni mladić koji je beznadežno zaljubljen u Milenu još od detinjstva i koji na krilima ljubavi odlazi u Ameriku kako bi bio u blizini 'svoje' već udate slikarke, u stvari je kepec 'preuzet' sa slika Milene Pavlović Barili. Pored lika majke (ubedljiva i na momente potresna uloga Đurđije Cvetić), on je, naime, kao retko ko u ovoj predstavi imao lice i sudbinu. I bio istinski dramski junak. Njegov skok sa vrha zgrade u kojoj je upravo preminuo predmet njegove žudnje, zapravo mu na leđa prikiva olovna krila nemenjena liku Milene Pavlović Barili, dokazujući (ponovo) da literarni junaci mogu biti življi od 'pravih'.
Važno je još istaći da su Ivan Tomić, u ulozi slavnog Đorđa de Kirika, i Ljubinka Klarić, kao Anđeo, na prihvatljiv način izlazili na kraj sa nedostacima režije Stevana Bodrože, kome je, ispostavilo se, dodatno otežavala posao, koreografija Sonje Vukićević.
Azra
Boks setovi, uslovno, domaćih izvođača toliko su neuobičajena pojava da svaki sličan pokušaj automatski podrazumeva bonus paket blagonaklonosti. Zato se objavljivanje svih albuma Azre (City Records) može posmatrati na dva načina: kao kapitalan izdavački poduhvat i kao zbirka albuma neujednačene vrednosti. Činjenica da je Azra, zagrebačka novotalasna atrakcija podjednako ukorenjena u anglosaksonsku i nacionalnu muzičku tradiciju – neka vrsta rokenrola za radne akcije – u međuvremenu prerasla u mit, takođe, istovremeno banalizuje suštinski značaj njenog inspiratora i vođe Džonija Štulića i dodatno komplikuje koliko-toliko objektivan pristup. Srećom, takav pristup – osim što po pravilu krije u sebi klicu licemerja – nije neophodan. Azra je ionako primer benda koji prosto izaziva subjektivne, često veoma burne emocionalne reakcije. Njihov čuveni koncert u Domu omladine kojim je promovisan prvi album predstavljao je otkrovenje visokog nivoa, posle koga su ulice Beograda danima podrhtavale.
Nažalost, slična erupcija više se nikada nije ponovila – iako je još neko vreme održavan približan nivo kreativnosti, svaka sledeća prezentacija bila je slabija od prethodne. Na kraju je, grubo rečeno, postalo dosadno. Na sličan način funkcioniše i ovaj CD boks set: kako se albumi nižu, tako se autentično uzbuđenje, čiji odjek zamire negde kod poslednjih taktova trostruke žive kompilacije 'Ravno do dna”, transformiše u supstitut, a zatim u surogat. Sve kasnije pesme – među kojima, istini za volju, ima nekoliko bisera – obaraju letvu na visini postavljenoj početnim uzletima kao što su 'Jablan”, ili 'Tople usne žene'.
