Izvor: Blic, 11.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krik pobune
Krik pobune
Juče je u zadužbini Ive Andrića uručeno prestižno književno priznanje 'Andrićeva nagrada' Jovici Aćinu za prču 'Dnevnik o vagini' objavljenu u časopisu 'Polja'.
Kako je ovo trideseta, jubilarna, nagrada sa imenom našeg nobelovca, Dragan Dragojlović upravnik Zadužbine podsetio je na dosadašnje dobitnike od kojih je većina nagrađivana za zbirku a Mirku Kovaču (1979), Živojinu Pavloviću (1993), Pavlu Ugrinovu (1995) i sada Aćinu za po jednu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << priču.
U obrazloženju žirija (Ljiljana Šop, Ivan Negrišorac, Gojko Tešić) se između ostalog ističe da je reč o biblijskoj priči protkanoj crnim humorom i ironijom koja je ujedno i sasvim savremena priča 'o tome šta smo sanjali a šta nam se događalo poslednjih godina i kako nas je to događanje vodilo u paranoju, šizofreniju, ludilo, suicid.'
U svom obraćanju prisutnima laureat jerekao kako poput Andrića misli da je umetnost pripovedanja veća od svakog pripovedača a da bi vreme bez priča bilo strašno kao pravi pakao. I potom za 'Blic' rekao: 'Veoma sam počastvovan jer ovo je jedna od najznačajnijih nagrada za pripovedača. Istina, nisam proizišao iz Andrićevog kaputa ali priča jeste svojevrstan novi vid pripovedanja što je Andrić cenio. Paradigmatična je za trenutak u kome živimo i u onom smislu da se danas zahteva malo žešće pripovedanje jer ono šta i kako nam se dešava je prilično žestoko poslednjih 10, 15 godina. Čovek mora naći načina da bi uopšte mogao komunicirati sa tom žestinom koja nas okružuje i koja nam preti neprekidno. U svom pisanju sklon sam nekim periferijama jezika, jer po meni u tim predgrađima jezika mogu tačnije da se iskažu te užasne stvari.
Reč je o vapaju u vremenu, u trenutku, u situaciji u kojoj se nalazimo. Vapaj ne za pomoć, nego jednostavno tek vapaj ili krik, možda predsmrtni. U svakom slučaju jedan krik, maltene, pobune. T. Nježić
