Izvor: Glas javnosti, 23.Apr.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krik masline posle vatre!
BEOGRAD - Umetnik tek posle pete samostalne izložbe ima pravo da priča! - kaže 53-godišnji Nikola - Nino Perović, već afirmisani vajar iz Tivta, koji je uoči Vaskrsa prvi put u beogradskoj galeriji „Progres“ izložio monumentalne skulpture od masline i dve od tikovine. I dok posmatramo užurbanu svetinu kako gazi Knez Mihailovom sivim pločnicima, pričamo o smislu i potrebi stvaranja, odnosno koliko je umetnost prisutna u ovom sivilu svakodnevice i šta neko (vajarsko) delo znači pod >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ovom jedinstvenim kapom nebeskom.
- Prvi preduslov za umetnost je lični rukopis - kaže Perović, koji je „slučajno“ rođen u Trebinju, a do rata je živeo u Mostaru i Neumu, potom se skrasio na Crnogorskom primorju. Dobro se seća da je prvu skulpturu od javora „izđeljao“ u Drapčićima na Romaniji sa 12 godina.
- Od rođenja sam zaokupljen umetnošću, prvo muzikom (solo gitara), od koje se pamti hit pesma „Plave oči“ mostarske grupe „Most“, pa neki miks, simfonije i najzad - vajarstvo! - priča Perović, naglašavajući da je od starih majstora pametno krao zanatsko umeće, ali uvek težeći da bude samo svoj!
Obrazovanje
Iako Nikola - Nino Perović nije umetnik akademskog zvanja, kaže da je akademija za mlade umetnike potrebna, jer se tu nauče osnove stvaranja.
- Na primer, student na akademiji nauči da izradi simetričan, savršeni torzo u kamenu ili drvetu, i to je lepo! Ali, da bi se razlikovali, umetnik mora iz svoje glave da pronađe svoj neponovljivi rukopis - kaže Perović, koji je posle samostalnih izložbi u Tivtu i Podgorici (2004), Baru i Nikšiću (2005), LJubljani (2006), izlagao i u galeriji „Ipso art“ u Peruđi...
- Skulpture pod nazivom „Govor masline“ pretprošle godine video je profesor Igor Borozan, koji predaje na italijanskoj Likovnoj akademiji u Terniju, i pozvao me u goste. Italijanska publika je bila oduševljena jer je u skulpturama od starih izgorelih maslina prepoznala antičke i biblijske teme - kaže ponosno Nino, jer mu je docent istorije umetnosti na Akademiji lepih umetnosti u Terniju prof. Paolo Čekini tada uručio titulu počasnog člana.
- To je za mene bio doktorat, dokaz da ostavljam trag u vremenu u kom živim - kaže Perović, otkrivajući kako je ustanovio svoju poetiku.
- Pre deset godina harali su veliki požari na Primorju u kojem su stradale i monumentalne višestoletne masline. Zanimljivo je da maslina gori ispod zemlje, najviše strada koren, tako da stablo pada... Ono što ostane ja spasavam! Prvo očistim garež i stvaram skulpturu... Izgleda jednostavno, ali to su svakodnevni, višemesečni udarci dletom, jer stablo masline je izuvijano i isprepleteno, tako da se njena prirodna ekspresija odupire intervenciji. Iako izgorela, maslina snažno vuče! I zato vajar mora u glavi da ima ideju, viziju, da zna šta hoće da postigne. Jer jedino tako umetnik može da stvori originalno delo, novi život - kaže Perović, ne mireći se sa stavom da svako može da bude umetnik.
Dilema i usud
- Svako drvo moraš voleti i poznavati, posebno maslinu. Ona je u svom višestoletnom trajanju zapisivala svako zlo i dobro ovoga sveta, i to u sebi čuva! Umetnik, dok stvara, mora prvo to iščitati i tek onda joj produžiti i osmisliti novi život! Otud u mojim skulpturama ljudi prepoznaju i jezu i krik, dileme i raskršća, teret i usud, uznesenje lučom i stapanje, kolo ili lepotu dodira i ljubavi. Prava umetnost na svim meridijanima zemaljskog šara nevidljivim silama spaja ljude! - kaže Nino Perović.
Nikola - Nino Perović ponosno pokazuje ispisanu knjigu utisaka sa izložbe jer, kako kaže, „važan je sud naroda“. Pored uobičajenih reči: fantastično, originalno, prepisujemo: „Čovek je vezan korenjem za zemlju, rađa, i kao što drvo pruža grane suncu, pruža ruke nebu“, ili reči Milice i Damira - „Konačno je neko odradio ono što smo mislili... sada je kasno“!
Ipak, umetnik Perović najviše se obradovao kada je mladi profesor srednje likovne škole doveo đake na izložbu i zamolio autora da ih provede kroz gorostasnu i čarobnu šumu skulptura.
