Izvor: Politika, 04.Nov.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krici dvadeset i prvog veka
Glavni takmičarski program fokusiran na filmove o sudbinama ljudi sa posebnim potrebama i onima u večitoj potrazi za mrvicama sreće
55. SOLUN
Solun – Solunski festival, vidno je u finansijskoj krizi, ali se to ni malo ne odražava na broj i kvalitet ponuđenih filmova. Posle nekoliko godina stagniranja sada odlične ocene zavređuje i glavni takmičarski program, u kojem se tradicionalno vrednuju prvi ili drugi film u karijeri mladih autora.
Neće biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lako ovogodišnjem zvaničnom žiriju (u čijem radu učestvuje i Miroljub Vučković) da među 14, većinom debitantskih filmova, odabere samo jedan koji će poneti titulu najboljeg i prestižnu nagradu „Zlatni Aleksandar”.
Već sada je jasno da se među bolje filmske naslove može uvrstiti izraelski film „Pored nje” Asafa Kormana – intenzivna priča o simbiotskom odnosu dve sestre ( jedna je mentalno zaostala), u kojem se stalno prelaze granice između ljubavi i žrtvovanja, negovanja i mučenja, u pokušaju pronalaženja delikatne ravnoteže zajedničkog i što srećnijeg života. Fascinira tačnost i lucidnost sa kojom Korman posmatra svoje filmske junakinje. Veran principima naturalizma, reditelj suptilno ogoljava svoje heroine, tragiku i lepotu sestrinske ljubavi, ali i sve probleme koje mogu da imaju osobe sa posebnim potrebama i njihovi najmiliji. Sledeći moćno napisani scenario i glumački snažno podržan, Korman stvara visoko rezonantni, emotivni film. Zanimljivo je što je Asaf Korman do sada bio poznat kao nagrađivani izraelski filmski montažer. Film „Pored nje” je njegov rediteljski debi. Scenario je, prema sopstvenom iskustvu života sa mentalno zaostalom sestrom, pisala jedna od dve glavne glumice u ovom filmu – Liron Ben Šluš.
Emotivno rezonantan, gotovo poput krika u lice otužnog 21. veka, jeste i po mnogo čemu neuobičajeni ukrajinski film „Pleme” Miroslava Slabošpickija. „Pleme” je mnogo više od filma, ovde je reč o nesvakidašnjem kinematičkom iskustvu. Ovo je film bez ijedne reči ili dijaloga, nemi film koji duboko ulazi u svet gluvonemih osoba koje iz svoje perspektive posmatraju društvo koje ih svojim pravilima i međama okružuje. Snažan oslonac na vizuelnom izrazu i na slikama koje govore više i moćnije od hiljadu reči o životu učeničkih bandi u jednom školskom internatu za gluvoneme (i vole se i svađaju na znakovnom jeziku), čini ovaj film i izazovnim i moćnim. U tom svetu u kojem preovlađuje tišina, nemi krici glavnih junaka deluju još više očajnički i prosto zalede gledaoca. Sam filmski naslov – „Pleme”, odnosi se i na školsku bandu, na sveukupan svet gluvonemih, ali i na ljudsku rasu koja je sposobna za najveća prosvetljenja, ali i za najužasnije misli i dela. Miroslav Slabošpicki je do sada bio nagrađivan za svoje kratke igrane filmove („Nuklearni otpad” bio je nominovan i za EFA nagradu), a sa „Plemenom” je debitovao u formi dugometražnog igranog filma.
Po snazi filmskog izraza i po snazi priče ne zaostaje ni ruski film „Pomoćno odeljenje” mladog reditelja Ivana I. Tverdovskog. I ovde je reč o snažnoj drami o neravnopravnoj borbi pojedinca sa institucijama. O borbi protiv ljudske tromosti i predrasuda i društva nesposobnog i nevoljnog da prihvati ljude koji su drugačiji. Sve to kroz priču o devojčici Leni, koja zbog toga što je nepokretna i vezana za invalidska kolica, mora da se prilagodi pomoćnom odeljenju u školi koja na nju gleda kao na „strano telo”, što sve ne donosi ništa drugo do velike nevolje. Leni je borba sa bolešću mnogo lakša od borbe protiv neznanja i predrasuda i diskriminacije. Ovaj izvanredan, snažan i moćan film ruskog debitanta, zasnovan na istoimenom romanu psihologa Ekatarine Murasove, optužnica je protiv zaostalog školskog sistema i licemerja ruskog društva, ali i glasna proslava mladosti, njenih ubeđenja i njene borbe.
U glavni takmičarski program legendarni Dimitris Eipides uvrstio je i ovogodišnjeg višestrukog pobednika festivala u San Sebastijanu, španski film „Magična devojka” Karlosa Vermuta (ovo mu je tek drugi dugometražni igrani film), koga krasi pomalo opskurna, ali u svakom slučaju neuobičajena filmska priča o isprepletenim ljudskim sudbinama uz zanimljivo autorovo poigravanje sa stripom i groteskom. Ovom španskom filmu kao najsličniji približio se i norveški film „Amnezija” Nini Bul Robsam (njen drugi film), u kojem se pod maskom psihološkog trilera, takođe, pokreću neka od suštinskih životnih pitanja, poput onog – koji su to elementi presudni za formiranje naše ličnosti.
U grupu najkvalitetnijih ovogodišnjih takmičarskih filmova može se uvrstiti i meksički film „Večita tuga” Horhea Pereza Solana. Ovo je tek drugi film talentovanog Solana i on u njemu nudi vizuelno poetsku i značenjski sugestivnu priču koja oslikava sudbine meksičkih seoskih žena, koje su morale da donose teške odluke izbora između svog deteta i svog partnera, tokom beskonačne potrage za srećom. Jedan od junaka ovog filma surovih pejzaža kaže: „Mi prolijemo toliko suza kad se rodimo da ne vidim svrhu plakanja tokom našeg života.” Večita tuga bez suza. Samo zajednički stoicizam Solanovih heroina i agonija u tišini. Snažan film.
-----------------------------------------
Žilniku „Zlatni Aleksandar” za životno delo
Našem filmskom reditelju kojem je 55. Solunski festival, uz filmsku retrospektivu, priredio sve počasti, na sinoćnoj svečanosti u dvorani „Pavlos Zanas”, svečano je uručena i nagrada „Zlatni Aleksandar” za životno delo.
U kratkom govoru, uz reči hvale publici, festivalu i gradu Solunu, Žilnik se zahvalio i konzulatu Republike Srbije i Filmskom centru Srbije na pruženoj pomoći u organizaciji retrospektive.
Posle ceremonije dodele nagrade, u prepunoj dvorani, prikazan je Žilnikov prvi dugometražni igrani film „Rani radovi” iz 1969, fokusiran na sumnje u socijalistički svet nastale posle „praškog proleća” i međunarodnih studentskih procesa, koji je svojevremeno izazvao velike reakcije tadašnje jugoslovenske inteligencije (predsednik cenzorske komisije bio je tada pisac Antonije Isaković). Posle projekcije usledio je polučasovni razgovor sa publikom tokom kojeg je Žilnik odgovarao na brojna pitanja uvek za razgovor ornih grčkih filmskih gledalaca. Od pitanja zašto naslov „Rani radovi” i Žilnikovog odgovora: „S jedne strane zbog toga što je to bio moj prvi dugometražni film, a sa druge i važnije – to se može smatrati i posvetom ranim radovima Marksa i Engelsa koji su i potpisani na špici...”, pa sve do pitanja i odgovora vezanog za pripadništvo crnom talasu i društvu Dušana Makavejeva. „Pesimistički napredak u jugoslovenskom društvu počeo je posle sedamdesetih godina prošlog veka, kada je kulturna scena počela da biva više kontrolisana i pod većim ideološkim pritiskom. Zbog ideoloških neslaganja tih godina su Makavejev i Saša Petrović otišli za Pariz, ja za Nemačku. Ali, šta je nekoliko ideološki nezadovoljnih filmadžija spram hiljada i hiljada mladih ljudi koji su danas napustili svoju zemlju jer u njoj nema za njih posla. To je sto puta veća tragedija, nego tada naša”, izjavio je između ostalog Želimir Žilnik ispraćen gromkim aplauzom grčke publike.
Dubravka Lakić
objavljeno: 05.11.2014
