Izvor: Politika, 19.Jun.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kreditnom karticom do Šindlerove liste
Australijski pisac o svojoj najpoznatijoj knjizi, slučajnosti koja je dovela da njenog nastanka i prijatelju Poldeku Feferbergu, čoveku koji je preživeo holokaust
Tomas Keneli, australijski pisac čuvene „Šindlerove barke”, po kojoj je Spilberg snimio film „Šindlerova lista”, u poseti je Srbiji. Autor još 40 knjiga, u kojima obrađuje najrazličitije teme – od eksploatacije Aboridžina, zatočeništva, emigracije, do života i dela Abrahama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Linkolna, odlučio je da dođe u našu zemlju kako bi bolje upoznao narod sa kojim, kako kaže, živi u slozi u rodnoj Australiji.
Sedamdeset trogodišnji Keneli za „Politiku” govori o ljubavi prema filmovima, svojoj najpoznatijoj knjizi, slučajnosti koja je dovela da njenog nastanka i prijatelju Poldeku Feferbergu, čoveku koji je preživeo holokaust i koji mu je ispričao potresnu priču o Oskaru Šindleru, nemačkom vlasniku fabrike, koji je, za razliku od svojih sunarodnika, spasavao Jevreje. Keneli govori i o saradnji sa Spilbergom kome je ekranizacija Kenelijeve knjige donela sedam „Oskara”. Čuveni pisac je u svojoj domovini proglašen za „australijsko živo blago”, veliki je borac za australijsku republiku i uz to vatreni navijač ragbi tima „Morski orlovi”.
Da li je tačno da ste napisali knjigu o jugoslovenskim partizanima, zove se „Sezona u čistilištu” i štampana je 1976. godine?
Jesam, o tome mi je pričao jedan poljski doktor, pa sam kasnije prikupio materijal od Srba i Hrvata, mojih komšija iz Australije. Ali, nisam zadovoljan tom knjigom. Problem je u tome što i za dobru i za lošu knjigu morate da utrošite isto vremena i truda.
Veliki ste ljubitelj filmova, a često i glumite. Kako izgleda filmska industrija u Australiji?
Australijski filmovi se snimaju sa malim budžetom od pet do deset miliona dolara. Samo američki hitovi koji se snimaju u Australiji, kao „Mulen ruž”, „Nemoguća misija”, imaju ogromne budžete. Ta industrija kod nas zapošljava dosta ljudi, ali niko ne zna da se to snima u Sidneju, što mi je krivo. Voleo bih da imamo više novca da snimamo skuplje australijske filmove, jer imamo dosta zanimljivih priča da ispričamo. Smatram da bi priča o australijskim doktorima i medicinskim sestrama, koji su bili sa Srbima u toku Prvog svetskog rata, bio odličan film. To je zanimljivo, ne očekujete vezu sa tako udaljenim narodima, a vaša zemlja se nalazila u žarištu velikog rata.
Kada smo već kod toga, ispričajte nam o Vašem iskustvu sa filmskom industrijom. Od nastanka romana „Šindlerova barka” 1982. do snimanja filma „Šindlerova lista” prošlo je 11 godina?
Stiven Spilberg mi se učinio kao veliki džentlmen, kao lepo vaspitano dete koje je podizala stroga majka. Daću vam dva primera: Merč i Ajvori, britanska producentska kuća, kupila je moju knjigu, nisam znao šta se dešava sa njom, niko me nije zvao. Kada je Spilbergova producentska kuća „Amblin” preuzela prava, oni su me obaveštavali šta se dešava, ko piše scenario. Razgovarao sam sa Spilbergom. Njegovi ozbiljni, odlični filmovi, sve do „Šindlera”, nisu dobro tretirani. Mislim da ga je „Šindler” inspirisao da posle snimi i „Spasavanje redova Rajana”.
Šta se desilo sa Poldekom Feferbergom, prijateljem koji Vam je ispričao čudesnu pripovest o Šindleru?
On je umro 2001. godine. Njegova žena je još živa i odnos među nama i dalje postoji kroz nju. Moj otac je umro 2000, a zatim i Poldek. U to vreme sam, pored svega toga, bio i bolestan, pisao sam mnogo o istočnoj Africi, Etiopiji, bio sam tamo i paralelno radio novinarski i spisateljski posao. Zakačio sam opak virus tamo, a tada je umro Poldek. Nisam stigao da se oprostim sa njim. Još osećam krivicu zbog toga, jer mu dugujem mnogo. On je znao da je čuvar kapije za ulaz u neverovatnu, veliku, ljudsku priču. Ja sam prvo rekao da ne mogu to da napišem, da sam irski katolik, da živim na drugom kraju sveta. A on je rekao da je to još jedan razlog više da napišem knjigu.
Šta se zatim desilo?
Kada je knjiga izašla, Poldek se borio za nju. Otišao je kod mog izdavača u Njujorku i ubedio ih je da treba da štampaju deset puta veći tiraž. „Bićete heroji, zaradićete mnogo para”, govorio im je. I bio je u pravu. Znatno kasnije, kada je trebalo snimati film, otišao je kod Spilberga. Znao je njegovu majku, koja živi u Kaliforniji. Rekao mu je: „Stivene, biće to odličan film. Dobićeš Oskara za Oskara. Snimi Šindlera, šta radiš, čoveče?!” I tu je opet bio u pravu. Kada je „Univerzal” hteo da pusti film u samo 29 bioskopa, Poldek je zvao šefa „Univerzala” i rekao mu : „Side, pa to je smešno! Mora više!”
Vi ste se sreli slučajno?
Da. Bio sam 1980. godine na filmskom festivalu u Italiji. Trebalo je da idem preko Singapura nazad u Australiju. Međutim, pravio sam promociju u Americi, i krenuo sam kući preko Los Anđelesa. U Italiji sam dobio mnogo filmova, a kopča na tašni u kojoj sam ih držao je pukla. Kupio sam drugu u Poldekovoj prodavnici u Los Anđelesu i tako sam ga upoznao. Ah, da, bio je još jedan problem, sa mojom kreditnom karticom. Nije radila. Zadržali su me u radnji sat vremena, možda su pomislili da sam, kao Australijanac, sklon uzimanju stvari koje ne mogu da platim. Dovoljno da se upoznamo. Da je kreditna kartica odmah prošla, izašao bih napolje i to bi bio kraj.
Imali ste puno sreće.
Veoma sam srećan, to je divna priča, a ono što me je privuklo kao profesionalnog pisca jeste ambivalentnost Oskara Šindlera. On je altruista, voli da pomaže, ali je i oportunista koji koristi loše vreme za sebe. Ne zna se gde je granica. On je bio, da kažem, seljačina, ali veći humanista od uglednih direktora intelektualaca iz fabrike „Mercedes”, recimo. Svi oni su odgovorni za nasilne smrti u fabričkim pogonima, jevrejskih i drugih radnika. Šindler se potrudio da niko u njegovoj fabrici ne umre neprirodnom smrću.
Šta se kasnije desilo sa njim?
Otvorio je fabriku cementa, uz pomoć bivših radnika Jevreja, ali i ta fabrika je bankrotirala. On nije bio ugledni biznismen, nego crnoberzijanac. I 1963. godine opet je bio švorc. Te kontradikcije su divne za pisca. Doduše, zastrašujuće za one koji prolaze kroz to.
Jednom ste rekli da biste voleli da budete veliki ragbi igrač ili dobitnik Nobelove nagrade?
Da, možda bih bio srećan i kao ragbista, ili igrač kriketa. Ali, imam astmu, pa sam se okrenuo pisanju.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 20/06/2009]
