Izvor: Vostok.rs, 25.Jun.2018, 18:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krajputaši
Jedna od specifičnosti i znamenitosti Srbije su spomenici – krajputaši. Nalaze se u selima, crkvenim portama i najčešće na raskrsnicama puteva, zbog čega su i dobili ime. U manjoj meri ih ima i u gradovima. Zovu se i „prazan grob“ jer se podižu u znak sećanja na prerano umrlu, najčešće poginulu osobu čiji grob je verovatno vrlo daleko ili se i ne zna gde je. Spomenik je trebao da seća ljude koji prolaze tim putem, da je postojao taj i taj, i na taj način da bude otrgnut od zaborava. Po nekim mističnijim tumačenjima, spomenik-krajputaš, trebalo je da pokaže duši umrlog put do kuće.
Krajputaši datiraju od 14 veka. Prvi su nastali u Arilju pa zatim i u ostalim delovima zapadne i istočne Srbije, takođe i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Najčešće su jednostavnog oblika, urađeni u monolitnom kamenu, kvadratnog ili pravougaonog oblika, visine od jednog do jednog ipo metra mada mogu da se nađu i viši, oko tri metra.
U početku, ti su spomenici uglavnom imali oblik krsta i kratak tekst mahom samo sa imenom pokojnika i mestom njegovo prebivališta. Takvih spomenika ima najviše u Raškoj i u dolini Južne i Velike Morave te oko Petrove crkve u Rasu u Istočnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Nekada je na krstu stilizovana i glava pokojnika.
U Kaoni ih ima najiše te vrste. Tu bi se, u nedostatku pokojnika, sahranjivalo njegovo odelo. Uglavnom su se postavljali u čast junacima, vojnicima koji su ko zna gde ostavili kosti te je ovo jedini način da se ostavi neki fizički trag o njihovom postojanju i smrti, jer je to bila i obaveza potomaka i briga za dušu preminulog da, kada se već ne zna gde počiva njegovo telo, bar da duša ima znamen u kom bi otpočinula da ne bi bila prokleta i ostavljena u bespuću zaborava.
Arhitektonski i likovno najzanimljivije sačuvane hrišćannjke nekropole na tlu srpskih zemalja u srednjem veku danas poznate kao „stećci“u najvećoj meri su iz Hercegoviner i istočne Bosne.
Krečnjak je bio najpogodniji kamen jer se lakše oblikovao od drugih materijala ali prisutni su i spomenici od peščara i mermera pa čak i vulkanskog granita.
Posle oslobođenja od Turaka češće su se klesali krajputaši sa tekstom, kao da se osećala potreba za ostavljanjem pisanog dokumenta na vlastitom jeziku a i nije više bio prisutan stah od mogućeg njihovog rušenja. Zbog toga se ti spomenici često nazivaju i „kamena knjiga“ jer je u to vreme uz ime pokojnika stajalo mesto odakle je pa često i njegovo zanimanje i broj članova domaćinstva. Takvi spomenici su bili rezervisani za imućnije pokojnike jer je izrada slova bila skupa i zahtevala je pismenost i određenu umetničku crtu onoga ko ih je klesao.
Dragačevski kamenoresci su se najviše isticali u ispisivanju podataka i opisu junaštva pokojnika. Po pravilu, krajputaši su se obraćali prolazniku, putniku namerniku ili u crkvenoj porti zastalom verniku, u prvom licu jednine, kao monolog poginulog.
Jedan od takvih kamenorezaca koji se nije libio i da se potpiše na kamenu, je i Radoslav Čikiriz iz sela Rti. Bio je majstor detalja pa tako, između ostalog kaže:
„Priđi bliže, mili rode moj, te pročitaj tužni spomen moj, dična Srba, hrabra ratoborca“, obraća se namerniku dvadesetšestogodišnji vojnik Dragoljub Mjaković iz Negrišora, koji pogibe 1914. S puškom u ruci i gizdavom suprugom Stojanom pod rukom, odevenom u libade, s tepelukom na glavi,suncobranom i koketnom tašnicom. I upravo na ovom obrascu počiva armija krajputaša, jedinstvenih belega i svetog znamenja onih čije su kosti zauvek rasejane u tuđini.
Pojave životinja na nadgrobnicima pokazatelj su drevnosti određenih verovanja. Pre svega konja, koji je htonsko biće, pogrebnih obreda i sveta mrtvih još u dalekoj praistoriji. Ne pojavljuje se tako često, ali kad se pojavi na nadgrobnicima u okolini Studenice ili Dragačevu, obavezno je osedlan i ima jahača. Smatra se da prisustvo konja na ovim spomenicima služi da naglasi visok društveni rang preminulog.
Za razliku od konja, jelen i golub su bliži hrišćanskoj simbolici. Iako je jelen drevni keltski simbol bogatstva, plodnosti, ali i smrti, u hrišćanskoj Srbiji on je u najtešnjoj vezi s Hristom, čija je inkarnacija. Kao i golub, simbol Svetog Duha, i jelen na nadgrobnim spomenicima pre svega ukazuje na to da je preminuli bio dobar hrišćanin. Međutim, osim goluba, na nadgrobnom kamenu se mogu pojaviti i kukavice – simboli tužbalica i narikača. Kukavice se po pravilu klešu na spomenike mnogo žaljenih pokojnika, vrlo mladih ljudi i dece za kojima se dugo i tužno plakalo. Inače, podizanje takve vrste spomenika deci i ženama bila je velika retkost i značila je da (kada je žena u pitanju), potiče iz vrlo ugledne i bogate porodice.
Boja je sem dekorativne, imala i simbolički značaj, pa je tako crvena na nadgrobnicima pored aluzije na večni život ima i određena zaštitna značenja, služi da odagna zle sile. Bela je boja smrti i tuge, otuda su lica s dragačevskih spomenika često krečno bela. Pozadina spomenika može biti oker, žućkasta ili ružičasta, u nekom od tonova koji simbolizuju zemlju, ali i potpuno crna, kao što je to slučaj s poslednjim ciklusom spomenika nastalih u Dragačevu, kao simbol beznadne tuge i pramraka. Najzastupljenija boja posle crvene jeste plava.
Ona je boja gospodstva i bogatstva, ali i junaštva, otpora i duhovnosti. Njom su često obojene vojničke uniforme, iako u stvarnosti nisu bile plave. Nebeskoplava je boja nevinosti i besmrtnosti, moralne i telesne čistote, istine i nade. Ona se uvek pojavljuje na nadgrobnim spomenicima mladih vojnika, devojaka i dece.
Na prostoru čitave teritorije Srbije, a naročito u portama srednjovekovnih manastirskih crkava ili zaostalim nekropolama nekadašnjih većih, urbanih središta, sreću se ovi spomenici, među kojima pojedini, poput onih pronađenih u Milićima kod Studenice ili Končuliću na Ibru kod Raške, predstavljaju najviši domet apstraktne nadgrobne plastike ovdašnjeg spomeničkog nasleđa, u celini.
Najveći broj spomenika krajputaša iz 19. i prvih decenija 20. veka ima oblik vojnika jer se tada najčešće ratovalo i umiralo daleko od svoje kuće i bez znanja porodice gde bi grobno mesto a često i masovna grobnica, mogli da budu. Taj period se može smatrati i vrhuncem u podizanju krajputaša.
Ovi nadgrobni spomenici su u početku imali mistični značaj a kasnije su bili i poslednji znamen pokojniku. U kasnijim vremenima, podizanje krajputaša se smatralo činom prestiža, pa su tako klesari na glasu često putovali iz mesta u mesto da bi isklesali sećanje na pokojnika, najčešće ratnika. Ti su majstori, nažalost, uvek su imali mnogo posla.
.
Pokrovitelji članka
Natalija Ristić
Penzionerka iz Novog Sada, istaknuti autor na Saboru Srba i prijatelja Srba.
Zoran Aleksić
Preduzetnik iz Beograda. Poštovalac fonetske ćirilice.
srpskoblago.rs
