Izvor: Blic, 26.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koren
Koren
(Dragiša Kalezić, Bezdanica, KUD'Diogen', 2004)
Sećanje na detinjstvo provedeno u crnogorskom selu, vraća junaka (pripovedača) ovog romana korenima, ličnom (u kolektivnom) identitetu, koji je ugrožen stanovanjem u savremenom megalopolisu; to je, ujedno, i potraga za autentičnom prirodom pripovedanja kao umetničkog, ali i nacionalnog i životnog fenomena. Da bi povezao kazivače (od bogomdanih do obrazovanih) i objedinio teme iz različitih vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (od 15. veka do kraja Drugog svetskog rata), junak ih, tehnikom 'poetike sadevanja sena', okuplja oko stožernog motiva jame–bezdanice koja je, zbog tajanstvenosti, bila omiljeno igralište brdarskih dečaka, a zbog neshvatljivosti, podsticaj za razmišljanje o poreklu života, sveta, dobra i zla. Istovremeno otkrivan, ali i mistifikovan pričom, zavičajni bezdan postaje ogledalo istorije porodice, sela i nacije, kao i junakovog sazrevanja, zbog čega je, od detinjastog 'stana zlih sila' na kraju sagledan kao znak pomirenja sa lepotom i dragocenošću nedokučivog (u svetu, umetnosti, drugima i sebi).
Razmatrajući 'ulogu književnosti u oblikovanju ljudske duše', narator smenjuje kazivače (od babe Ikonije i svog oca, do sveštenika Radovana i zidara Andre), pokazujući kako se ličnost pripovedača (autora) ogleda u ispripovedanom (delu). Potpomažući izbledelom sećanju folklornim hronotopima, on ukazuje da će događaj oko kojeg se 'jezgro priče zakoturalo' (u priči) zaživeti samo kroz spregu sa večnim motivima (ljubavi, izdaje, osvete), gde istina, 's kolena na koleno', prestaje da bude važna ako 'ljudi veruju u to i ako im se zbog nečega dopadne'.
Vraćajući se epskom duhu i vaspitnom tonu, romantičarskom patosu i rečniku seoske pripovetke, Kalezić podseća prozu koja je danas postmodernistička, na njeno detinjstvo, na korene u bezdanici duha naroda.
Rada Graovac Galerija ULUS
Još od vremena paleolita, skulptura deluje samim načinom svoga postojanja, a to je, kako beleži umetnica Rada Graovac (1920) način postojanja svega u kosmosu. I izložba ove autorke, osim što fascinira svežinom predstavljenog dela opusa, nastalog samo u poslednje četiri godine, emanira izvesne poruke posmatraču, poruke na nivou doživljaja. Posredničke reči u ovom slučaju nisu potrebne, jer je čovek 'još od rođenja navikao da prima i tumači poruke koje mu šalje materija.' Konzument umetničkog dela će ih primiti, 'preoblikovati' u sebi i trajno zadržati u svom iskustvenom talogu. Tako kultura živi i tako se prenosi...
Portretima, reljefima i punom plastikom, delima izvedenim u bojenoj terakoti, nastalim u težnji iznalaženja odnosa između dimenzija dela, načina modelovanja materije i odgovarajućeg prostora, Rada Graovac nam prenosi i sopstvene doživljaje artefakata različitih kultura, koje je upoznavala prilikom mnogobrojnih studijskih putovanja. Ovakav utisak proističe iz samog postupka građenja radova od zasebno oblikovanih delova. Takođe, podsticanje svesti o prostoru koji skulptura podrazumeva i poštovanje ornamenta odlike su koje stvaralaštvo Rade Graovac vezuju na Arijadninu nit koja seže sve do kultura starih civilizacija: rimske, etrurske, grčke, egipatske...
Život i rad naše umetnice, rođene u Vučitrnu, vezani su, prevashodno, za Novi Sad (gde je maturirala, i kasnije predavala u Višoj pedagoškoj školi) i Beograd., u kome je diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti, 1953. godine, i u kome živi i radi od 1970. godine. Izložba njenih skulptura pokazuje kako nadahnutim postavljanjem istorodnih dela galerija može da istrpi i veći broj eksponata. I, što je još važnije - kako svaki pravi doživljaj čuva energiju, smisao i lepotu.
