Izvor: Politika, 05.Feb.2015, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konzervativac sa sumnjom
Vaš grad će, zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji, biti jedan od deset gradova koji će imati priliku da čuju delo Makmilana, najcenjenijeg kompozitora svoje generacije u svetu
Onda kada se šaputalo da će tek osvojiti svet, violinista Vadim Rjepin je davno gostovao kod nas. Potom još nekoliko puta. Sada kada je postao jedan od najboljih ponovo nastupa u našoj prestonici, prvi put sa Beogradskom filharmonijom, pod upravom Gabrijela Felca večeras u 20 časova u Kolarcu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za našu publiku izvešće premijerno novo ostvarenje savremenog škotskog kompozitora Džejmsa Makmilana u ciklusu „Bizarte”. Slavni muzičar je i privatno boravio u Beogradu, samo kao pratnja svojoj supruzi slavnoj primabalerini Svetlani Zaharovoj tokom njenog gostovanja u Srbiji.
U svet muzike Rjepin je zakoračio rano zahvaljujući muzičkim igračkama, maloj harmonici i flauti koje mu je majka poklonila. Kao petogodišnjak je počeo da svira violinu, a sa jedanaest je osvojio zlato na takmičenju Vijenjavski u Poljskoj. U petnaestoj godini je debitovao u Karnegi holu, a sa sedamnaest je bio najmlađi pobednik na svetu najzahtevnijeg violinskog takmičenja „Kraljica Elizabeta” u Belgiji. Danas nastupa sa najvećim orkestrima i značajnim umetnicima.
Kod nas ste i ranije nastupali, u kakvom sećanju vam je naš grad? S obzirom da sa Beogradskom filharmonijom nastupate prvi put, šta očekujete od našeg orkestra i kako vam zvuči naziv ciklusa „Bizarte”?
Imam divne uspomene na Beograd. Vezan sam za vaš grad jer sam upravo u Beogradu održao jedan od svojih prvih koncerata kada sam bio veoma mlad, a i kasnije sam nekoliko puta svirao. Pre par godina sam bio ovde prateći gostovanje supruge, balerine Svetlane Zaharove. U Beogradu je na mene ostavila utisak sjajna publika koja ima interesovanja za umetnost. Kad je reč o Beogradskoj filharmoniji, očekivao sam dobar orkestar, ali sam se iznenadio koliko su odlični zato što je kompozicija koju izvodimo veoma teška. Orkestar je tako mlad, ima fantastičnu energiju i odmah smo svirali u dahu. Upućujem vašim muzičarima velike komplimente za njihovo umeće i virtuoznost. Vaš grad će, zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji, biti jedan od deset gradova koji će imati priliku da čuje delo Makmilana, najcenjenijeg kompozitora svoje generacije u svetu. Dopada mi se ideja u vezi sa ciklusom koncerata nazvanim „Bizarte”, jer ovakvi projekti kada su dobro osmišljeni mogu ostvariti veliki uspeh.
U osnovi Makmilanove kompozicije je škotski ples, a poznato je da vas fascinira sinteza muzike i igre. Da li u tome ima zasluga i vaše supruge primabalerine Svetlane Zaharove? Da li savetujete jedno drugo i kakvi su vaši razgovori o umetnosti?
Zahvaljujući supruzi, fasciniran sam igrom. Zadivljujuće je koliko se pokretom mogu izraziti emocije, a za mene je sredstvo izražavanja uvek bio zvuk. Kombinacija ova dva principa je zapravo nešto što obogaćuje i proširuje horizonte moje mašte. Naši razgovori su razgovori dvoje zaljubljenih ljudi, bez obzira na temu.
Uskoro vas očekuje Transsibirski festival čiji ste umetnički direktor. Šta ste pripremili ?
Ove godine će uslediti drugo izdanje ovog odličnog festivala u Novosibirsku. Transsibirski znači internacionalno i globalno. Dodali smo nekoliko novih gradova, kao što su Moskva, Krasnojarsk, Omsk i drugi. Proširićemo festival na Evropu i Japan. Okupljamo renomirane umetnike kao što su Šarl Ditua, Leonard Slatkin, Žan Iv Tibode... Ovogodišnja porudžbina festivala biće kompozicija čuvene Lere Auerbah, koja piše „Koncert za violinu i orkestar”, upravo za mene i ovu manifestaciju. To će biti svetska premijera. Lera Auerbah je veoma angažovana umetnica i srećni smo da je našla vremena za nas.
Šta vas i ko vas u poslu kojim se bavite najviše fascinira, da li su to ličnosti, potom savremena ili klasična muzika ili gostovanja?
Inspiracija je u svemu, počevši od svakodnevnog života, do onoga što čitate, ljudi koje srećete, publike koju upoznajete, novih orkestara sa kojima sarađujete… Sve je inspiracija, ali muzika sama po sebi je nešto što je najvažnije, jer kada izvodite kompoziciju koja vas emotivno ponese, to je najveća inspiracija.
Ko su i kakvi su današnji violinisti u odnosu na Jehudi Menjuhina i Davida Ojstraha? Kako biste sebe u jednoj rečenici opisali?
Vrlo je teško porediti, jer se od tog vremena ipak promenilo klasično sviranje na violini. Promena je u tome što su današnja izvođenja postala previše akademska i danas se teško pravi razlika između izvođača. To je sadašnji ciklus koji će verovatno promeniti sledeća generacija, koja će uneti više slobode u stilu, zvuku, pa i u ukusu. Takođe, pokušavam i sebe tu da pronađem. Lično sam konzervativan, ali istovremeno mnogo razmišljam o ovoj vrsti razlike koja se odnosi na slobodu izraza. Suština je i u pronalaženju ravnoteže između izvođačke slobode i onoga što je bila kompozitorova ideja. Za mene je partitura važan dokument koji mora da se prouči do najmanjeg detalja, ali u isto vreme, da bi vaša ličnost zasijala mora da se pronađe balans između vas i onoga što želite da isporučite kao kompozitorovu misao. A sebe bih, u jednoj rečenici, opisao kao konzervativca sa sumnjom (smeh).
Biljana Lijeskić
objavljeno: 06.02.2015.
