Izvor: Politika, 08.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontroverzni emotivac
Radovan Nastić, pisac koji beleži surovo realne priče iz neposrednog iskustva
Junak slomljenog srca i sprženog mozga što se tetura kroz ruševine našeg sveta. Ovako je Radovana Nastića (33), pisca, radio-voditelja i navijača FK „Rad”, opisao njegov prijatelj i saradnik sa radija B-92, Mikrob Ganeša. Radovan, autor knjiga „Bensedin”, „...I napravim se da je sve u redu” i najnovije, štampane prošle godine, „Rejčel, ljubavna priča”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sigurno se slaže sa ovim opisom. Uz jednu malu opasku, sa naše strane: možda je njegov mozak blago spržen, ali, provereno, i dalje radi kao švajcarski sat.
Soba Radovana Nastića, alijas Raleta Bensedina, u jednom potkrovlju na Dorćolu, već dovoljno govori o autoru koji beleži surovo realne priče otete iz neposrednog iskustva. Na zidovima su izlepljeni njegovi heroji, među kojima su Martin Luter King, Čarls Bukovski i fudbaler Stenli Kolimor, diskovi sa muzikom su ležerno razbacani po podu, nasušni kompjuter je uključen i spreman za dopisivanje i pisanje bloga na sajtu B-92... Krevet, smešten na podu, čeka pravu devojčicu.
Kontroverza je suviše blaga reč za Nastića. Posvećen je vežbanju i dizanju tegova. Izbegava, ali se često svađa sa lažnim levičarima na internetu, koji bi po svaku cenu da ga optuže da je fašista, a on im objašnjava da Rome zove Ciganima zato što su mu prijatelji. Šta to beše politička korektnost? Njegov drug Mikrob, opisuje ga još i kao fudbalskog huligana golubijeg srca i tabletomana ljubitelja zdravog života i usamljenika kome je drugarstvo sve.
– Počeo sam da pišem dnevnike, kao klinac, pratio sam razvoj svoje neurotične ličnosti, vrlo je korisno. Sad imam 33, kad vidim šta sam pisao sa 19, jasno mi je da je sve isto kao što je i bilo – kaže Nastić. Iskustvo koje je stekao kao lutajući reporter na radiju B-92 je, ističe on, neprocenjivo, jer čovek ima priliku da se nasluša neverovatnih priča. Prve priče je objavio u časopisu „Beorama”.
– Odneo sam prvu priču tadašnjem uredniku Slavku Timotijeviću i on je objavio bez čitanja. Rekao sam mu da ima malo psovki, da se pominje ženski grudni koš, politike nema uopšte. Dakle, nema problema. Tako je sve krenulo. To je bilo 1999. godine, priseća se Nastić.
Nakupilo se oko dvadesetak priča, pa je Radovan odlučio da ih sakupi i objavi pod nazivom koji ga je proslavio, „Bensedin” (izdavač Beorama). Čekao je do 2005. godine.
– Fenomenalan je osećaj kad uzmeš prvu knjigu u ruke, veli Nastić.
Zatim je usledila „...I napravim se da je sve u redu”, 2006, sastavljena od tekstova koje je pisao na sajt www.maniac.blog.hr. Naslov je nastao od stiha iz pesme grupe „Partibrejkers”. Vrlo intimno štivo, koje govori o stvarima poput prvog seksualnog iskustva, o stadionskom navijanju i danima koje je proveo u zatvoru u Pljevljima, kada je uhapšen sa grupom navijača „Rada”, a zatim i, kako kaže, nedužan brutalno maltretiran.
– Mogu da pišem samo o onome što doživim. Probao sam da napišem knjigu fikcije. Recimo izaberem ličnost i sad treba da smislim koje filmove voli, koju muziku sluša, da li je liberalan ili desničar, i to me užasno zamara. A od 1995. godine sam u neposrednom kontaktu sa ljudima. Životne priče su mnogo interesantnije, objašnjava Nastić. Tako je, primera radi, nastala pripovetka o muškoj opsesiji veličinom polnog organa.
Zatim je usledila „Rejčel, ljubavna priča”, štampana u septembru prošle godine, u izdanju beogradskog „Red boksa” u saradnji sa Kulturnim centrom Zrenjanina. Ova knjiga posvećena je Katarini sa Zvezdare, i praktično je duže ljubavno pismo, sa ogoljenim opisima uspona i padova u jednoj romansi.
Pored reporterskog rada na terenu, koji mu je doneo mnoštvo materijala za pisanje i priličnu slavu, radio je i u čuvenoj emisiji „Ritam srca ol stars”, zajedno sa Džonijem Rackovićem, koji mu je i nadenuo nadimak.
– Trebalo je da svi koji rade u emisiji,pored Džonija i Uroša Đurića, bili su tu Dule Šaponja i Dule Čavić, divni ljudi, imaju nadimke. Valjda zbog nervoze, izvadio sam iz džepa tablu bensedina od 10 miligrama, i Džoni me je tako krstio. Želim da napomenem da mi je lek propisala moja psihijatrica, jer povremeno patim od anksioznih napada – objašnjava Nastić.
Posle 10 godina rada, Nastić je dao otkaz, zbog oštrog neslaganja oko pitanja političke nekorektnosti. Morao je, ističe, da vodi računa o svakoj reči. „Dok sam bio reporter, shvatio sam razliku između belaca i Cigana. Belci su obično arogantni, nadmeni, stegnuti. Oni najgori, sa kojima sam razgovarao, bili su visokoobrazovani, takozvana intelektualna elita.”
Na sreću, kaže on, sada na radiju B-92 ima mnogo normalnih ljudi, tako da je od početka prošle godine ponovo angažovan u emisiji „Sportski ritam srca”, na poziv Uroša Đurića.
Završio je i prvi roman, koji govori o njegovim prošlim navijačkim danima. Voli da citira Feđu, iz Beogradskog sindikata, koji kaže da je „Hard-kor mrtav, a marketing je sve”.
– Te-ve je pun reklama koje navijačima nude pivo. Pa čekaj, zašto mi ne ponude mleko, ja ionako ne pijem alkohol. Strašno je što reklame odlučuju šta će čovek da jede, pije i čita, ističe Nastić.
Nije mu problem da kaže da je Srbin i patriota i da nikog ne mrzi zbog toga. Voli da se druži sa Hrvaticama na internetu. Na levom ramenu ima istetoviran lik majke, iz poštovanja, a na desnom stihove Čarlsa Bukovskog. Emotivac i usamljenik, kome je drugarstvo sve, reče Mikrob.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 09/05/2008.]
.jpg)
