Izvor: Politika, 24.Feb.2013, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Konstantina je literatura preskočila

Mislim da su na nas malo ljubomorni jer je ovaj projekat očito dobio sredstva. Radimo „rudarski“ posao

Glumac Miodrag Krivokapić tumači lik starog Konstantina u istorijskoj drami „Konstantin” koju je povodom obeležavanja 1700 godina od donošenja Milanskog edikta napisao Dejan Stojiljković. Predstavu koja je urađena u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Niša i Narodnog pozorišta iz Beograda režira Jug Radivojević. Niška publika imaće priliku premijerno da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidi u sredu, 27. februara na dan rođenja cara Konstantina, a beogradska 4. marta na sceni nacionalnog teatra.

Radnja drame „Konstantin” počinje u proleće 337. godine u vojnom logoru blizu Nikomedije gde se imperator priprema za pohod na Persiju. Teško bolestan i svestan da mu se bliži kraj, Konstantin se ispoveda Scipionu, sinu svoga prijatelja iz detinjstva.

Uporedo sa istorijskim momentima priče, na sceni ćemo gledati i Konstantina, sina, oca, supruga… čoveka od krvi i mesa koji pati, sumnja, voli, greši. Koliko je bilo delikatno, provokativno, uhvatiti se u koštac sa ovakvim scenskim junakom?

Iskreno, nisam sve ovo očekivao. Da budem sve vreme na sceni, od početka do kraja predstave. Naporno je! Velika i zahtevna je uloga u pitanju. Još moram i dva puta da probam, jer mladog Konstantina u alternaciji rade Petar Benčina i Miodrag Radonjić. Istorija me obavezuje da mu se dam, posvetim, do poslednje kapi znoja. Na sceni pratimo sve faze njegovog života, od dečaka, preko mladosti, do starosti. U pitanju je, da pojasnim, poslednja, zadnja noć Konstantinovog života. Nekoliko sati pre smrti. Halucinacije, sećanja... Ono što je paradoksalno, neverovatno jeste da se do sada nismo na sceni, pa ni u dramskoj literaturi sretali sa tim istorijskim likom, da ga je literatura preskočila. Da se do današnjeg dana na tome stalo, sve do čudesnog Dejana Stojiljkovića koji je za ovu prigodu napisao dramu „Konstantin”. To je fantastičan, veliki pomak u srpskoj dramaturgiji. Ako smo posle svega ovoga, posle ovolike muke i proba na sceni dobili dobrog dramskog pisca, onda je to zaista veliki dobitak za sve nas skupa.

Oduvek se pričalo da ste specijalista za „teške karaktere”, da na sceni oživljavate junake od krvi i mesa sa svim vrlinama i manama. Kako ste osvajali lik Konstantina?

Konstantin je neverovatan, istorijski lik, zanimljiv, specifičan, snažan. U pitanju je poslednji veliki rimski vladar. Posle njega dolazi do raspada, njegovi sinovi su sve rasparčali. On je ponovo ujedinio istočno i zapadno rimsko carstvo. Bio je vojskovođa neviđene harizme, uz Julija Cezara i Aleksandra Makedonskog to je jedini vojskovođa koji nijednu bitku nije izgubio, ako računamo evropske okvire. Naravno Džingis-kan je bio čudo i nešto posebno. Konstantin je bio sjajan i vojnik i diplomata i političar. On jeste ubio svog sina, iako se o tom događaju ne znaju okolnosti. Postoje razne legende. Ubio je i ženu, koja je očito bila ambiciozna zmija, i sinovca. Istorija kaže da je ubijao. Bio je na takvom mestu koje je to i iziskivalo. Ne mogu da se načudim da se literatura tu zaustavila, da nije pronikla u taj segment istorije. Na kraju krajeva donet je i taj Edikt, što očito govori da je bio pragmatičan političar. Činjenica je da je na njega uveliko uticala majka, ali je i sam bio svestan šta je vera budućnosti i proglasio je hrišćanstvo za državnu religiju. Od trenutka kada sam saznao za ovu predstavu i projekat počeo sam da se interesujem za ovog junaka. Proučavao sam njegov lik i delo koliko sam mogao. Dejan Stojiljković nam je mnogo pomogao jer poseduje dragocene podatke. Odnosno prikupio je ogroman materijal, tako da nam je približio i to vreme. Gledali smo i inserte iz nekih rimskih serija, čisto zbog atmosfere. Imali smo obiman materijal pred sobom koji smo smestili u predstavu od sat i po vremena. Prošli smo zahtevan i težak put da se dođe do finalnog proizvoda.

Tokom duge i bogate karijere pozorišna publika imala je priliku da Vas gleda u liku moćnih pozorišnih junaka – Otela, Kralja Lira, Klaudija, Zganarela, Kreonta…

Igrao sam ih kao mlađi. Poslednjih godina ne. Malo ih izbegavam. To dosta troši. Naigrao sam se velikih uloga i vrlo mi prijaju srednji, manji zadaci. Konstantin je veliki, iscrpljujući, rudarski posao. Ovakve likove bi trebalo da rade mlađi glumci. Kada su u pitanju istorijski likovi, tu literatura puno pomaže, u smislu upoznavanja sa epohom i vremenom. Voleo sam da radim po dobroj, vrhunskoj literaturi, kao što je recimo „Roman o Londonu”. Ako radimo Obrenoviće, ili Karađorđeviće, ili recimo predratno vreme, glumac mora pre početka proba da napravi svojevrsni istraživači rad. Da sprovede detektivski posao, postepeno da otkriva svet i vreme, i onda se dođe do te osobe sa kojom se družite na sceni.

Umetnička ekipa predstave „Konstantin” je mnogobrojna. Kako ste sarađivali?

Lepo. Prijala nam je ta razmena umetničke energije. Organizatori su napravili takav prigodni koncept. Želeli su da okupe glumce iz mnogih pozorišta Srbije. Radi se o prvacima tih pozorišta, hteli su da naprave reprezentativan ansambl. Rezultat ćemo videti. Kada se za kulturu izdvaja 0,62 posto i kada pozorišta ne mogu da plate struju i vodu, teško se ulazi u nove projekte. Sve je postalo skupo. Mislim da su na nas malo ljubomorni jer je ovaj projekat očito dobio sredstva. Ipak, značajni datum treba obeležiti. Ko će ako ne umetnici, bilo bi logično, da ga i drugi obeleže, jer Milanski edikt je od najznačajnijih dokumenata koji su doneti. Na kraju krajeva hrišćanstvo je uticalo na celu našu civilizaciju. I u redu je da se to obeleži, ali bi bilo u redu i da ovo naše društvo ipak smogne više snage pa da izdvoji bar do jedan posto od budžeta za kulturu. Smešna je i ta priča o našim honorarima. Moj honorar je kao bilo koji drugi gde sam radio, a da sam znao da me ovoliki posao čeka nikada ne bih pristao na taj honorar. Ogroman je zahvat, radimo po osam sati na sceni, duple probe. Vidim da ima dosta mrzovolje prema svemu ovome. Jako bih voleo kada bismo se mi od ovog posla obogatili, ali na žalost nije tako.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 25.02.2013.

Nastavak na Politika...