Izvor: Vostok.rs, 09.Avg.2012, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konjanik na obali Neve
09.08.2012. -
„Bakarni konjanik“ – ovaj naziv čvrsto je povezan sa spomenikom osnivaču Sankt Peterburga caru Petru I. Pre tačno 230 godina, 7. avgusta 1782. godine, održana je svečanost okrivanja ove statue konjanika, koja će postati jedan od glavnih umetničkih simbola severne prestonice Rusije.
U stvari spomenik nije bakarni, nego bronzani. Ali takva je snaga umetnosti: 1833. godine veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin krstio ga je "Bakarni konjanik" u svojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << poemi – i to ime je ostalo čvrsto povezano sa skulpturom.
Odluku da se podigne spomenik donela je carica Katarina II. Čak je za tako nešto žrtvovala mesto u centru grada, na Senatskom trgu, na obali Neve – mesto koje je već po sebi spomenik. Dugo je razmišljala, od kog skulptora da naruči to veliko delo, i na kraju krajeva postupila je po savetu francuskog filozofa Denija Didroa, odabravši njegovog zemljaka Etjena Falkonea. „Pre nego što je prionuo na posao skulptor je proučio veliki broj istorijskih dokumenata o Rusiji, o Petru I“ – primećuje poznati ruski filmski režiser Andrej Končalovski, koji je proučavao biografiju Falkonea.
- Petar je bio ličnost vrlo zagonetna za svakog Evropljanina. A Falkone je želeo da razume duh Petra Prvog, suštinu njegovog karaktera – veruje režiser. – Spomenik je neobičan. Pravilo je da skulpture imperatora i careva imaju simbole vlasti, žezlo i krunu. Ovde imamo muškarca heroja, atletsku figuru na galopirujućem konju, na ogromnom komadu granitnog kamena, koji su donosili sa obala Fisnkog zaliva skoro godinu dana. Falkone je radio prirodno. Pošto tada nije bilo fotografije, i on nije mogao da „uhvati“ konja koji stoji na zadnjim nogama, po njegovoj naredbi, gardijski oficir je išao po trgu, terajući konja da se propne na zadnje noge. I tako mnogo puta, sve dok skulptor nije na kraju, uhvatio kretanje i anatomiju čoveka, koji sedi na galopirajućem konju.
Falkone je radio na stvaranju spomenika punih 12 godina. Skulptura je publici predstavljena u godini, kada se slavila stogodišnjica stupanja na presto Petra I. Ogroman konjanik na kamenoj steni - on se nadvija nad obalom Neve više od 10 metara. Do današnjeg dana stoji na istom mestu, gde je bio postavljen pre 230 godina, preživeo je i revoluciju 1917. godine, i preimenovanje grada u Lenjingrad, i povratak na istorijski naziv Sankt Peterburg i još mnogo toga....
Dobro poznata činjenica: „bakarno-bronzani“ Petar pokazuje rukom u pravcu Švedske – a u Stokholmu postoji spomenik Kralju Karlu XII, koji isto tako pokazuje u pravcu Rusije. Nepomirljivi protivnici, koji su ratovali dugo i žestoko. Petar je u tim bitkama sa Karlom dobio šta je hteo: Rusija je dobila izlaz na Baltičko more. A evo malo poznatih podataka: posle Drugog svetskog rata, kada je spomenik oslobođen ispod drvenog sarkofaga, koji ga je štitio od Hitlerovih fašista, neko od građana nacrtao je na grudima Petra I orden „Za oslobođenje Lenjingrada“ – dugo ga nisu brisali... A šezdesetih godina odlučneo je da Bakarni konjanik bude zaštitni znak filmskog studija Lenjfilm. O tome se u intervjuu „Glasu Rusije“ seća režiser, stanovnik ovog grada Dmitrij Svetozarov.
- Logo Lenjfilma, na kome se nalazi taj spomenik, kreirala je, doslovce, pred mojim očima, umetnica Marina Bologovska. Bio sam dečak, ali se sećam kako je ona dolazila u našu kuću, kod mog oca, klasika sovjetskog filma Josifa Hejfeca, jednog od onih koji su gradili studio Lenjfilm – i sećam se kako su razgovarali o tom logu, koliko je tu nadahnutih reči bilo izgovoreno i o studiju, i o spomeniku, i o našem velikom gradu.
Logo Lenjfilma odobren je 1965. godine, a sada je on poznat celom svetu, Bakarni konjanik u svetlu reflektora. Da, Bakarni konjanik, je i logo i simbol. Ali za građane Sankt Peterburga – u svakom slučaju mnogih građana- to je takođe i nešto lično. „Ako neko od poznanika prvi put dođe u naš grad, odmah ćemo ga odvesti do spomenika – kaže u intervjuu Glasu Rusije popularna pevačica Ljudmila Senčina:
- Za mene je Bakarni spomenik kao rodno mesto, tvrdi ona. – Šta je najvažnije u kući? Ognjište, toplota. Eto, baš tako ja i doživljavam taj spomenik, trg oko njega. To je centar našeg grada.
Ironija sudbine je da tvorac spomenika Etjen Falkone svoje delo nikada nije video. On je bio prinuđen da ode iz Rusije pre njegovog otkrivanja jer nije našao zajednički jezik sa lokalnim činovnicima. Na svečanost povodom otkrivanja spomenika nije bio pozvan. Međutim, Katarina Velika poslala mu je u Pariz zlatni orden sa siluetom Bakarnog konjanika. Kada je Falkoneu uručen orden, on se rasplakao, jer je shvatio je to najvažnije delo u njegovom životu.
Rita Bolotskaja,
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
