Izvor: Politika, 31.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komedija nije bekeljenje
Komediju je teže igrati od drame, pogotovo ako nosite epitet komičara, kaže glumac Nikola Simić koji već 39. sezonu igra u predstavi „Buba u uhu” u JDP-u
Predstava „Buba u uhu” Žorža Fejdoa, u režiji Ljubiše Ristića, sa glumcem Nikolom Simićem u liku neodoljivog Gospodina Šandebiza-Poša, pravi je rekorder u dužini trajanja. Premijera popularne „Bube” izvedena je 7. juna 1971. godine, kao diplomsko ostvarenje reditelja Ljubiše Ristića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i najdugovečnija je predstava kod nas, pa i šire, sa preko 1.400 izvođenja!
Posle kraće pauze, vodvilj „Buba u uhu” je od pre nekoliko dana, na radost pozorišne publike, ponovo zablistao na sceni „Bojan Stupica”, istina u novom ruhu jer su dotrajali kostimi i scenografija u međuvremenu obnovljeni.Scenografija je adaptirana prema originalnom rešenju Vladislava Lalickog iz 1971, a uradila ju je scenografkinja Jasmina Holbus. Njena kreacija je svojevrsni omaž nedavno preminulom scenografu Lalickom.
O fenomenu „Bube u uhu” razgovarali smo sa Nikolom Simićem koji je u svim predstavama igrao od samog početka. I namerava da tako i nastavi.
– „Buba u uhu” se, zaista, može nazvati fenomenom, pogotovo ako se ne zna da je ta predstava još dok smo je radili bila pod znakom pitanja. Malo je nedostajalo da bude skinuta, odnosno da ne doživi premijeru. Na jednoj od generalnih proba bilo je neizvesno da li će izaći ili ne. Sećam se da je pokojni Ljuba Tadić bio na toj probi i da je dao zeleno svetlo da idemo do kraja. Probati komediju na sceni bez publike je kao da igrate za gluvoneme. Ne znate kakve će biti reakcije gledalaca, kako će sve to izgledati; posebno ovde, jer je to bio prvi vodvilj koji je igran kod nas. To je bio smeli pokušaj! Svi smo zdušno učestvovali u gradnji te predstave. I među nama, moram priznati, bilo je dileme kakav će biti krajnji ishod. Na premijeri se, međutim, dogodila prava eksplozija pozitivnih emocija. Nismo očekivali takvu reakciju. Bili smo u šoku, začuđeni. Tako je, eto, krenulo i evo traje do danas – naglašava Simić.
Nikola Simić sa Fejdoovim Gospodinom Šandebizom i Pošom druguje 39 godina. Sa njima je preživljavao radosti i tužne trenutke, uspone i padove i, evo, ostao im veran do danas.
– Na neki način sam zaštitni znak te predstave. U „Bubi” igram od premijere, mnogi glumci su se menjali, bilo je puno uskakanja, zamena. Evo, posle pauze od pet meseci, „Buba” je ponovo na repertoaru. Imamo novi dekor, zamenili smo neke kostime, a očekujemo da i ostale kostime obnovimo. U novoj predstavi su i novi mladi glumci: Sonja Kostić, Tinja Došen i Aleksandar Lazić. Polazim od sebe: kada sam počinjao da se bavim glumom bilo mi je drago što je tu bilo velikih glumaca koji su želeli da mi pomognu. Tekst nikada ne učim kod kuće, vezujem ga za probe; tu se rađa saznanje o karakteru, osobine lika. A svakom liku morate da se posvetite do kraja, da živite sa njim, da bude deo vas. Trudim se koliko mogu da pobegnem od sebe i dočaram taj karakter, priča umetnik.
Nikola Simić iza sebe ima bogatu karijeru. Jednako dobar u pozorištu, na filmu, i u televizijskim serijama, postao je sinonim za komediju. Svoje likove gradio je brižljivo i temeljno a imao je i drugačije ambicije – neostvarene su mu želje da bude slikar ili vajar i da sebe vidi u likovima dramskih junaka. Čak je, kaže nam, i za prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju spremao Čehovljeve monologe.
– Bila je to predstava „Mehana na glavnom drumu” A. P. Čehova koju smo radili u Prvoj beogradskoj gimnaziji, režirao ju je pokojni Pera Bogićević. Bili su tu i Bata Stojković, Milutin Butković. Sećam se da mi je Bata Stojković bio partner na prijemnom ispitu. Želeo sam da budem dramski glumac, da igram Hamleta, Ričarda Trećeg...., ali je život hteo da budem nešto drugo – priča Simić i dodaje:
– Komediju je teže igrati od drame, pogotovo ako nosite epitet komičara. Publika ne ulazi ni u kakve vaše životne probleme, ona je došla zbog vas, i očekuje to što očekuje. Teško je igrati komediju, ona traži puni angažman i ozbiljnost. Moj uzor je bio Čarli Čaplin, obožavao sam ga. Sećam se da je moj brat Slavko, za vreme okupacije doneo neke njegove kratke filmove koji su, naravno, bili zabranjeni, pa smo ih tajno gledali u toj jednoj sobi gde smo živeli na Topličinom vencu. Čaplin je radio punim angažmanom, gledajte samo njegovog „Velikog diktatora”. To se smatra remek-delom. Komedija nije bekeljenje, krivljenje, nego je igranje sa puno vere – kaže naš sagovornik.
Nikola Simić slobodno vreme provodi na svom placu u Sremu. To je, kako reče, njegova oaza mira i tišine. Ipak, otkrio nam je svoje nove profesionalne poduhvate.
– Zoran Davinić, po mojoj ideji, piše scenario za seriju koja se zove „Zlatno jaje” i koju ćemo zajedno raditi. Uporedo sa ovim projektom, pripremam predstavu čiji su autori M. Janjuš i moj brat Slavko Simić, a zove se „Sladak kupus s ovčetinom, pa izvol’te na samoubistvo”. To je duo komedija za mesare i lekare, štetna po život i zdravlje" Tema je interesantna, tipično naša, događa se između dva rata u provinciji, gde neki gazda Nikola dolazi kod mlade doktorke, žali se da mu nije dobro, ona ga ispituje, natera ga da joj ispriča šta radi i čime se bavi, i shvata da glavni junak od jutra do večeri samo jede, kaže na kraju razgovora Nikola Simić.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 01/02/2009]
.jpg)
