Izvor: Blic, 10.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolos sa iberijskog tla
Kolos sa iberijskog tla
Ljubitelji slikarstva koji žive, borave ili su se zatekli u Rimu uživaju u velikoj izložbi, koju mnogi italijanski likovni kritičari već hvalisavo proglašavaju događajem godine izložbi španskog slikara Franciska Goje i Lusientesa. Gojinu izložbu u palati Barberini otvorili su španski kralj Huan Karlos i kraljica Sofija, a predstavlja presek od tridesetak dela ovog slikarskog vizionara. Čitava kulturna akcija koja je zamišljena kao kulturna razmena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Španije i Italije započela je još prošle godine kada je rimski Zavod za zaštitu umetničkih dela pružio svoj doprinos izložbom Karavađa u Pradu i Bilbau. Sve do 18. juna prvoklasna dela aragonskog majstora, tridesetak slika, pedesetak akvarela i gravura biće izloženi očima znatiželjnika. Dela su izložena pod svodom tavanice koja slovi za remek delo italijanske umetnosti i koju je oslikao niko drugi do Pietro da Kortona.
Mahom se radi o portretima i delima nastalim u periodu između sredine 18. veka pa sve do početka druge decenije 19. stoleća. Pored vrhunskog majstorstva, vidljiva je satirična snaga vezana za istorijska dešavanja poput slike_arhiva 'Kolos' (1808) koja predstavlja ogromnog diva, simbol odbrane Španije tog vremena od Napoleonove armade.
Inače, Goja, rođen 1746. godine, u Fuendetodosu u porodici zanatlije koji se bavio pozlatom, svojevoljno ali i sudbinskim upletom bio je neobično vezan za Rim. Godine 1771. svojim platnom 'Hanibal pobednik' javlja se na konkurs Akademije u Parmi i osvaja drugo mesto. Upravo ovim platnom se otvara rimska izložba, a za nju je vezana i intrigantna priča stara dva veka jer je neko vreme slika bila zagubljena negde u putu između Parme i Saragose, ali je na volšebni način pronađena 1794. godine u mornarskoj naseobini u Asturiji. U periodu između 1773-75. zbivaju se krupne životne stvari Goji (ženidba, preseljenje u Madrid i prva remekdela) što će on, poput svakog umetnika koji je u suštini veliko dete željno dokazivanja, uobličiti u svoja slikarska platna. Iz tog perioda imamo platno 'Suncobran'. Ovo platno je praktično i prvi dokument Gojine audijencije i prihvaćenosti na španskom dvoru tog vremena. On vrlo brzo postaje priznati umetnik, veoma bogat. Novac će tokom čitavog njegovog života ostati jedna od njegovih velikih fiksacija. Naime, Gojin otac je umro bez ikakvog testamenta što je i onako siromašnoj porodici predstavljalo ogromni problem. Zaokupljen već pristiglom slavom i okuraženim rasipništvom, na prekor svog najboljeg prijatelja da se prizove sebi, pisao je: 'Ne želim da imam najveću moguću slavu tokom života već zadovoljstvo i prijatelje. Dođi i ti, i radi šta god ti padne na pamet, makar došao samo da bi jeo, pio, igrao, smetao, drapao se, plakao, zevao, molio, skako, lajao itd'.
Jedan od kurioziteta izložbe je figura devojčice koja ljubopitivo gleda slikara zanesenog svojim poslom. To je junakinja sledećeg 'slika- rskog bisera' 'Gro- fica de Činčon', Marija Luiza Burbo- nska koja je udavši se za premijera Godoja zadobila pravo da nosi burbonsko ime, ali je pri tom bila primorana da trpi dvorska ogovaranja i prisutnost muževljeve ljubavnice za istim stolom. U portretu nesretne grofice oličena je smelost i drskost Goje koji je dobro poznavajući dvorski skandal, ali i svoju sada već neverovatnu reputaciju davao oduška svojim mušićavostima, slikajući groficu u ružnom svetlu kako u fizičkom smislu tako i u psihološkim odsjajima. Međutim, grofica ga je toliko volela iako se on trudio da je naslika što ružnijom.
Poslednja faza Gojine umetnosti počinje 1791. godine, mada će on još slikati skoro dve decenije i predstavljena je platnom 'Marioneta' rađenim za kraljevske zidne tapiserije. To je inače, period kada Goja počinje da poboljeva od misteriozne bolesti, po jednima preležanog meningitisa, po drugima od posledica venerične bolesti, ali koja će ga sve više paralizovati. Izvesnim terapijama je poboljšao svoje kretanje, ali je ostao gluv što ga je veoma pogodilo: 'Moje zdravstveno stanje je uvek isto; postoje trenuci kada čak ni ja ne mogu da podnesem svoje psihičko stanje, toliko sam prosto nervozan. Opet, postoje trenuci kad samo potpuno miran, kao sada dok ovo pišem. I spoljne okolnosti su sigurno učinile svoje; neprestana borba za dokazivanjem, balansiranje umetnika i dvorskog slikara, pokušaj ovladavanja sopstvenim temperamentom, Napoleonovi ratovi, gubitak dece (od petoro dece samo je jedno ostalo živo a sudbina mu je dodelila okrutnu ulogu da bude prvi falsifikator očevih dela), gluvoća, gubitak žene... 6. aprila 1828 godine Goja je umro u Bordou. V. Andrejević
