Izvor: Danas, 18.Maj.2015, 08:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koloritna fantazmagorija
Ogromno interesovanje izazvao je ponovni dolazak izuzetnog Nelsona Freirea (1944), prefinjenog pijaniste koji je iz rodnog Brazila stigao do vrhova svetske umetničke muzike, a evo ovom prilikom i do Velike dvorane Kolarčeve zadužbine da sa Beogradskom filharmonijom izvede svoje tumačenje čuvenog Grigovog Koncerta za klavir i orkestar op. 16 u a-molu.
Uokviren dvema bajkovitim zvučnim pripovestima - Baksovim "Tintagelom" i Sukovom orkestarskom svitom "Bajka" op. 16 - Nelson >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Freire i njegov Grig dobili su tako okvir posve retke i koloritne fantazmagorije, što se prelivala u Klavirski koncert a-mol i obratno, a njegovo izrastajuće vatreno biće, što baštini svoju prirodu jednako od čiste umetnosti koliko barem isto i od zvučnih krasota svoje domovine, rasplamsalo se svim žarom pred posetiocima Kolarčevog zdanja. Čuli smo nešto od daškova pravremena klavirskih divova i divili smo se tome, zahvalni za tako dragocenu priliku dakako.
Posebnu atraktivnost ovoj večeri dala je i ljupka američka dirigentkinja Džoen Faleta, dodajući već u uvodnom "Tintagelu" Arnolda Baksa, one specijalne ukuse slobode i originalnosti čitanja jednog ovako opčinjavajućeg i nenadanog štiva. Rečju, podrhtavajuće zvučno tkivo, prepuno odjekujućih uspomena na doba blistave slave, te odseva raskošnih buktinja orkestarskih utisaka, nalikovalo je kakvoj temi iz nekog imaginarnog filmskog nastavka "Gospodara Prstenova". Na to se izvrsno nastavio Grig donet od prve sa velikom osetljivošću i finoćom pažljivo pročitanih detalja, razvijajući tako samim već prisustvom ličnosti Nelsona Freirea onu vilinsku auru s početka koncerta. Energično i smelo, no sa podosta dirljive otmenosti, bez i suviška u izrazu i sasvim juvelirski odmerenim dragocenostima količina, Freire svejedno bogato zahvata iz draguljarnice klavirskog zvukovlja u svojem Adagio dok prosipa istinsku čaroliju, da bi u finalnom stavu iskazao svo gorljivo uzbuđenje pijanističkog sažizanja, bljeskajući nesagledivim žarom, obojenim povremeno jarkom egzotikom, pretvorenom u čisto zlato onim mekanim doticajima čeličnih sečiva svakog svog prsta, te sve vreme superiorno demonstrirajući jedno duboko poniranje u delo ka pobedonosnom vrhuncu. Plus dva čudesna bisa.
Za kraj još i Jozef Suk i iznenadni dašak jedne još različitije svežine, dok koncertmajstorica Tijana Milošević peva svojom violinom prekrasnu pesmu, a orkestar razmahuje se svim svojim čarima pod palicom Džoen Faleta, da prizove celokupnu fantaziju koja je još uvek preostala na zemaljskom šaru. Ljupki, zveketavi ritmovi, prepuni bezbrižnog tajanstva, raskriljene ekspresivne moći ispresecane čistom umilnošću tona i misteriozni usponi čitavog orkestra do trijumfalne zvučne blagodeti - e, to je zaista bilo bajkovito klicanje uživo i putovanje kroz neočekivane snove.
