Izvor: Politika, 10.Avg.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko je trebalo Pikasu da postane dete
Ono što je presudno jeste da je Muzej Macura, kao jedinstveno i dragoceno mesto susreta različitih kreativnih energija, otvorio prostor umetnicima i dao mogućnost da se predstave
Gordana Kaljalović, vizuelna umetnica kompleksnog senzibiliteta, svoje stvaralaštvo je tokom proteklih decenija osnaživala i kao kustos. Njeni autorski projekti aktuelizuju određena problemska pitanja o fenomenima umetnosti, vremena i prostora. Povod za ovaj razgovor je najnoviji kustoski projekat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Iz bliza iz daleka 1914–1918.” realizovan u Muzeju Macura.
Imate iskustvo žive umetničke prakse kao stvaralac kustoskog rada u galeriji Doma JNA, a potom i dugogodišnje pedagoško iskustvo profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U kakvoj su relaciji vaš rad u ateljeu, kustoski projekti i profesura?
Iskustvo rada u galeriji Doma vojske profilisalo je moj afinitet ka opštijem obliku od isključivo individualnog rada. To je poteklo iz moje umetničke prakse, iz onog empirijskog, saznajnog dela rada koji je omogućio da u radovima drugih prepoznam deo svojih nastojanja i sklonosti. U osnovi ovakve moje orijentacije jestefilozofsko stanovište da ništa ne postoji u našem razumu što nije prošlo kroz naše iskustvo, naša čula. Takođe, interesovanje za određene fenomene u kontekstu prirode, društva ili umetnosti, bilo da su trajnog ili promenljivog karaktera – praznina, pejzaž, urbani prostor, telo i sl. Kustoski projekti su proistekli iz težnje ka integralnoj predstavi, kao iz onog nečeg što je teško obuhvatiti rečima a što čini da zadrhtite ispred rada kolege i da mislite na delo i kada niste više ispred njega.
U vašoj netipičnoj kustoskoj praksi težite nekonvencionalnosti, a svojim izborima kao da merite temperaturu vremena. Jedan od takvih projekata je i „Intimni program za studije predmeta u enterijeru” realizovan 1996. godine u Muzeju primenjenih umetnosti.
Bio je to način da se predmetima pored kojih živimo, kojim oblikujemo naš lični prostor, koji su deo naše svakodnevice, bavim, preispitujem njihovo značenje i ulogu. Reč je o izvesnom dodiru likovnih umetnosti i dizajna, binomu lepo–korisno, a on je prisutan od secesije i bauhausa, preko neodadaizma, pop kulture do novih formi vizuelnih umetnosti. Orijentisala sam se prema toj problematici, graničnoj liniji upotrebno i neupotrebno. Moje kolege su odgovorile na ovaj projekt ličnim interpretacijama izrazito individualnog karaktera.
U radu sa studentima ste ambiciozni, pomalo subverzivni u odnosu na ustaljene akademske programske sheme. Logično je da nastojite da ova mlade ljude animirate kako bi razumeli duh našeg fluidnog vremena.
Potrebno je da se pronađe podsticajni problemski okvir, da prema predočenom fenomenu studenti uspostave aktivan odnos. Pored osnovnih tema i sadržaja koje prema programu usvajaju, davala sam im određene programske orijentacije, inicijative da bi upoznali skulpturu koja nije samo tradicionalna forma, portret ili figura. Nastojim da ih upoznam sa značajem slučaja u procesu rada, sa složenim zadatkom kada rad na umetničkom delu dosegne kraj. U tom smislu je Kluzoov film Tajna Pikasa veoma instruktivan. U kustoske projekte pored formiranih umetničkih ličnosti često uključujem talentovane studente koji svojom radoznalošću i svežinom prvog viđenja daju značajan vitalistički impuls ili ih realizujem samo sa njima kao u „Afroditi između mita i stvarnosti“ ili „Skoka u prazno“.
Projekat „Iz bliza iz daleka 1914–1918” sa podnaslovom „Događaji, istorija, memorija” prezentovan je u muzeju Macura u Novim Banovcima. Da li je ova aktuelna tema iz naše istorije za vas rad u procesu?
Kada se krene od ideje projekta istovremeno je i mesto realizacije prisutno kao orijentir. U ovom slučaju je to Muzej Macura. Činjenica da je ovaj muzej lociran na teritoriji nekadašnje Austrougarske monarhije i da gospodin Macura živi u Beču. Možda su te slučajnosti način ispoljavanja neke unutrašnje nužnosti višeg reda. Ali ono što je presudno jesteda je Muzej Macura, kao jedinstveno i dragoceno mesto susreta različitih kreativnih energija,otvorio prostor umetnicima i dao mogućnost da se predstave. Pojedinac, u ovom slučaju gospodin Vladimir Macura, ličnom energijom, voljom i sredstvima nalazi, osvaja prostor i formira muzej od posebnog značaja za kulturno i umetničko delovanje, u vremenu dramatičnih promena društvenog uređenja, kada država gubi interes za institucije kulture. Sam čin dolaženja do Muzeja simbolizuje kreativni proces približavanja umetničkom delu.
Vratimo se projektu „Iz bliza iz daleka 1914–1918”, koji je i povod ovog razgovora.
Prisutna tema Prvog svetskog rata i stogodišnjica tragičnog perioda jesteinicijalni momenat za koncipiranje projekta. Tema o žrtvama i afektivnim dimenzijama stradanja sublimirala je različite likovne prosedee kao iskustveni osećaj. Izložba ima karakter otvorenog dela jer je otvorila nove prostore kao svojevrsni omaž žrtvama rata. Sam naslov „Iz bliza iz daleka” svojim polaritetom evocira dijalog savremenika sa precima, dobija u svom potencijalu, aktivira spoljašnje i unutrašnje razloge. Slojevitost empirijskog nivoa prakse i teorije nivelisana je u kompleksnoj situaciji na samoj postavci; video radovi, kolaži, instalacije, fotografije, dokumenti, istorijska građa, muzički sadržaj stvaraju u svojoj intermedijalnosti određenu tenziju različitih interpretacija i poetika, moć transformacije shodno duhu vremena.
Odgovor je u našoj sposobnosti afektivne rezonance, našoj mogućnosti identifikacije , to je ono što daje meru humanog i što otvara prostor interpretacije. Tako relacija daljina–blizina nije samo prostorna i vremenska odrednica već i psihološka kategorija na kojoj gradimo naš odnos prema događaju. Posebnosti percepcije istorijskog perioda
1914–1918. doprineli su svojim delotvornim angažovanjemumetnici: Dejan Atanacković, Perica Donkov, Milica Dukić, Dragan Zdravković,Robert Jankuloski, Silvija Metzger, Milica Murgić, Đorđe Odanović, Branka Pavlović, Igor Stepančić, Vana Urošević, Zoran Todović i Isak Cong Vai.
Kako je umetniku u ulozi kustosa? Da li mi dok govorimo o drugima, govorimo o sebi?
Kada dođem do kraja projekta, osećam da sam na početku. To fantastično osećanje oslobođenosti i ispunjenosti jesteplatforma za novu problemsku situaciju i traganje. Svaki novi projekat proistekao je iz potrebe da krenem iz početka u novo–nepoznato, kao i u ličnom radu. Ta dva procesa se prepliću i dopunjavaju. Nepoznato je izazov koji pokreće novu energiju. Umetnik ceo život istražuje, za mene su važne i bajke koje sam pročitala, one su danas metafora mog sazrevanja i odrastanja. Pikaso je rekao: Dugo mi je trebalo da postanem dete. Zar to nije šifra u kojoj se lako prepoznajemo?
