Izvor: Politika, 26.Apr.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko će koštati dva minuta „Prekobrojne”
Novi vlasnik „Avale” može da dođe i kaže: „Meni je ’Desant na Drvar’ partizanština i zato nikad više nikom neću dati dozvolu da taj film, prikaže, izda na di-vi-diju…”
Prodajom preduzeća „Avala film” prodata su i producentska prava na sve filmove koje je „Avala” producirala.
To znači da novi vlasnik „Avala filma” ima producentska prava (što ne treba mešati sa autorskim pravima) na te filmove, među kojima se nalaze ostvarenja Dušana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Makavejeva, Želimira Žilnika, Miše Radivojevića, od „Slavice” do „Sabirnog centra” i još nekoliko stotina drugih jugoslovenskih filmova.
Zašto je prodaja producentskih prava „Avala filma” problem?
Za svako javno prikazivanje tih filmova, bilo da se emituju na televiziji, puštaju studentima, izdaju ili prodaju u novim digitalnim oblicima mora se tražiti dozvola nosioca producentskih prava. Ukoliko, na primer, želim na napravim dokumentarni film u kome koristim inserte iz nekih od „Avalinih” filmova, ja moram da imam dozvolu nosioca producentskih prava.
Šta menja činjenica da su producentska prava na te filmove prešla iz vlasništva „Avala filma”, preduzeća koje je bilo društvena svojina, u vlasništvo firme koje pripada ne znamo tačno kome?
Prvo, zato što novi vlasnik „Avale” može da dođe i kaže: „Meni je ’Desant na Drvar’ partizanština i zato nikad više nikom neću dati dozvolu da taj film, prikaže, izda na di-vi-diju, itd.”
A nije umirujuća činjenica da nakon ovoliko medijske buke novi vlasnik nije otkrio svoj identitet, niti se obratio direktno javnosti.
Drugo, zato što će novi vlasnik moći da naplati koji god iznos on želi za prikazivanje tih filmova – da traži 2.000 evra za dozvolu da se „Tito i ja” prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića, ili da traži 10.000 evra za dozvolu da se upotrebi dva minuta iz filma „Prekobrojna” u dokumentarnom filmu o karijeri Milene Dravić.
Zašto nam se čini da je to nepravedno? Zato što su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato što je „Avala film” bila društvena svojina, zato što se ne čini ispravnim da jedan čovek zarađuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film. „Avala” nije prva filmska kuća u Srbiji čiji je katalog filmova prešao u privatno vlasništvo, ali je javnost verovatno na ovo reagovala zato što ona kao producent stoji iza skoro polovine celokupnog jugoslovenskog filmskog stvaralaštva.
Treće, zato što je raspadom Jugoslavije ostalo nejasno kome pripadaju producentska prava na filmove koje su zajedno proizvele različite producentske kuće bivše Jugoslavije, pogotovu one kao što su „Udruženi jugoslovenski producenti”. Ko je nasledio njihova prava, u kojim procentima?
I kako sada prodati u privatno vlasništvo nešto za šta se ne zna čije je nasledstvo? (Kako je neki ekonomista uopšte procenio vrednost producentskih prava na katalog „Avalinih” filmova na oko 500.000 evra, kada na ovo pitanje nema odgovor?)
Četvrto, zato što je „Avala” proizvela i veliki broj filmova koji su bili međunarodne koprodukcije. Kada sklopite producentski ugovor sa francuskom ili američkom producentskom kućom, u ugovoru, po pravilu, piše da producent ne može da proda svoj deo producentskih prava trećem licu bez saglasnosti ostalih koproducenata. Dakle, u slučaju filmova kao što su „Dugi brodovi”, nije se smeo prodati „Avalin” deo prava bez saglasnosti „Kolumbija pikčers” iz Holivuda, koji je bio većinski koproducent.
Medijski naslovi koji alarmiraju da je prekjuče na aukciji prodato „naše filmsko blago” koje će sada nestati, privukli su pažnju javnosti, ali to ne znači da je prekjuče kupljena neka ogromna soba puna filmskih rolni. U prostorijama „Avala filma” odavno nema više filmskih rolni.
Gde se fizički nalaze filmovi „Avala filma”? U depou Jugoslovenske kinoteke, zato što su po Zakonu o kinematografiji svi producenti bili u obavezi da negativ svakog filma koji proizvedu deponuju u Kinoteci. Međutim, Kinoteka ima samo obavezu da čuva te filmove, i nije njihov vlasnik. (U njenom depou se nalaze i rolne koje su u Kinoteku prenete kada je propao krov u prostorijama u kojima je „Avala” čuvala kopije istih filmova).
Otkud odjednom napad na Kinoteku da „nije donela nijedno rešenje kojim se filmska građa utvrđuje za kulturno dobro i definišu adekvatne mere zaštite”? Samo neki od filmova čiji se negativi nalaze u Kinoteci imaju status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Šta to uopšte znači za dalja producentska prava? Ko odlučuje koje filmove treba zaštititi, kako izgleda ta procedura, šta znače termini „nacionalno dobro” i „zaštićeno kulturno dobro” u oblasti kinematografije, izgleda da je stvar tumačenja. Kakve tačno veze ima kontrola o tome kako je Kinoteka „zaštitila negative” sa pravima na eksploataciju filma koju ima novi vlasnik?
Umesto da rasvetli odgovore na ta pitanja, Ministarstvo kulture se nekoliko nedelja proglašava nenadležnim i nezainteresovanim. I umesto da, iz gore pomenutih razloga, preduzme sve neophodne korake da se spreči prodaja producentskih prava na „Avaline” filmove, Ministarstvo kulture je naprasno izašlo sa saopštenjem da je Kinoteka kriva za nepropisno čuvanje filmova, i šalje inspekciju u depo Kinoteke da istraži kako oni brinu o „kulturnim dobrima”, istog dana dok se na drugom kraju grada na aukciji prodaju prava na te filmove.
Koja institucija je nadležna da preispita razloge što se nije reagovalo i da utvrdi da li se radi o regularnoj ili pljačkaškoj privatizaciji?
Autorka je reditelj filma „Sinema komunisto”
