Izvor: Politika, 28.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolekcije se osipaju
Kakva je sudbina značajnih umetničkih zbirki koje su nekada krasile naše privredne gigante
U novoj eri liberalnog kapitalizma, kada kapital i novac postaju opsesija društva, zaboravlja se na umetnost i nacionalno blago koje često završava u rukama bogatih pojedinaca, a neretko i na otpadima. Privatizacija društvenih preduzeća uzima maha, a u trci za profitom niko ne mari za sudbinu značajnih umetničkih zbirki koje su nekada krasile naše privredne gigante. Reč je o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izuzetno vrednim delima naših vrhunskih slikara i umetnika, koja nestaju u tranzicionom previranju. Šta će se desiti sa slikama Miće Popovića, Petra Lubarde, Nadežde Petrović, Moše Pijade i drugih velikana kojima smo se nekada dičili? Gubitak nacionalnog blaga značio bi i gubitak nacionalnog identiteta, a da li baš to želimo?
O ovoj temi razgovaramo sa istoričarom umetnosti i vrsnim poznavaocem našeg kulturnog nasleđa, Nikolom Kusovcem, koji nam odmah kaže:
Usitnjavanje fundusa
– Prilikom popisa slika koje su se nalazile u Narodnoj banci, Narodnom muzeju poklonjene su tri slike Ignjata Joba, Lubarde i Gvozdenovića. Međutim, nisu sve banke bile baš tako darežljive, pa su svoje zbirke koje su proglašene kulturnim dobrom dale na aukciju. Bilo bi lepo, smatra naš sagovornik, da muzeji imaju mogućnost da otkupe takve predmete koji imaju vrednost kulturnog dobra. Najveća šteta počinjena je na račun dela koja su se nekada nalazila u saveznim organima.
– Pre svega, mislim na Ministarstvo inostranih dela nekadašnje Jugoslavije. Posle popisa koji sam tada obavio, moja ocena je bila da se u vlasništvu ove institucije nalazi jedan muzej savremene umetnosti. Ne znam kakva je sudbina tog materijala, pogotovo sada kada su naše ambasade počele da se dele. Najviše će nas koštati to usitnjavanje bivšeg fundusa. Monumentalnu kolekciju imalo je i nekadašnje Savezno izvršno veće. Mislim da će tu biti dosta stradanja, pesimističan je Kusovac.
Postavlja se i pitanje šta će biti sa delima koja se nalaze u nekadašnjim fabrikama. Gotovo da u Srbiji nema prestižnijeg ili jačeg privrednog giganta koji nije pravio svoju kolekciju. Postojala je politička želja da se kultura demokratizuje. Važno je bilo da se radni prostori oplemenjuju. Kao dobar primer za ovu tvrdnju naš sagovornik navodi fabriku "Prvi maj" u Pirotu. Slično je i sa PKB-om, Sintelonom, Cementarom Beočin. Šta će biti sa tim kulturnim dobrima, da li oni baš pripadaju tim ustanovama ili su se ona sticala na drugi način, pita se Kusovac.
Pored toga što su umetnici poklanjali svoje radove, mnoga dela su i otkupljivana. Mnoge socijalističke komisije su izdvajale novac za kupovinu umetničkih predmeta.
– Veliki broj slika otkupljen je i za hotele Interkontinental, Jugoslavija, Metropol... Reč je o delima naših najuglednijih umetnika kao što su Ljuba Popović, Dušan Džamonja, Mića Popović i drugi. Zamislite samo kakvu je impozantnu zbirku formirao nekada moćni Geneks. Na svu sreću, najveći deo te zbirke darovan je Muzeju grada Beograda. Takvih primera, nažalost, nema mnogo, objašnjava Kusovac.
Najbolje bi bilo, mišljenje je našeg sagovornika, da se umetnine od neprocenjivog kulturnog značaja proglase društvenim dobrom i da svoje mesto nađu u muzejima. Često se događa da firme, pa samim tim i dela koja se u njima nalaze, kupuju strani investitori. To znači da ti umetnički predmeti ne ostaju u vlasništvu naše zemlje. Trebalo bi se izboriti za to da se jedan vredan deo umetnina koji je otkupljen vrati narodu u Srbiji.
Nikola Kusovac još ističe da smo u našoj istoriji imali česte slučajeve devastacije značajnih kulturnih dobara. Poslednje koje pamti su petooktobarski nemiri kada su, pod naletom ljudi koji su u njima učestvovali, uništena mnoga umetnička dela koja su se nalazila u nekadašnjoj Saveznoj skupštini.
U našoj istoriji je bilo je mnogo gubitaka: u bombardovanjima smo izgubili neprocenjivo vredne stvari koje su se nalazile u privatnim i državnim posedima. Očuvalo se uglavnom ono što se nalazilo u dvorovima. Vremenom su ove vredne kolekcije upotpunjavane jer je i u Titovo vreme takozvani Maršalat imao tim stručnjaka koji je kupovao umetnička dela. U prelepom zdanju u kojem danas boravi prestolonaslednik Aleksandar ima puno slika koje su kupljene pedesetih godina prošlog veka. Zidove dvora krase radovi Čelebonovića, Milunovića, Lubarde i drugih umetnika, tako da se u enterijeru ne nalaze samo dela koja su nasleđena iz vremena Karađorđevića. Slične stvari su se dešavale i posle Drugog svetskog rata.
Istorija se ponavlja
Pred bombardovanje NATO-a naš sagovornik je uspeo da iz zgrade Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj ulici izvuče blizu tridesetak važnih kulturnih dobara, a u zgradi je ostalo još dobrih slika u trenutku kada je bombardovana.
– Slike sam vadio iz ruševina i hvala bogu da ih nije mnogo stradalo. Takođe, mnoga dela iz Užičke ulice i drugih objekata sklonjena su u Narodni muzej za vreme bombardovanja. Tako je naša umetnost preživljavala teške trenutke u kojima nam je, siguran sam, nešto materijala i stradalo, ali ne previše. Verujem da smo nešto izgubili u zgradi MUP-a u Nemanjinoj ulici. Tražio sam da se sklone dela koja se nalaze u posedu vojske, a da li je to urađeno, ne znam, priča naš sagovornik.
Lošu sudbinu umetnost je imala i posle Titove smrti, kada je započeo raspad bivše Jugoslavije. Titovi portreti, među kojima je bilo izuzetno značajnih, izbacivani su iz kancelarija, a mnogi su pronađeni u podrumima ili na otpadima. Danas su Titovi portreti i skulpture vrlo traženi, naročito na zapadu.
– Slično se dešavalo i posle 1945. godine kada su sa zidova sklanjani portreti kraljeva. To je bilo, takođe, veliko stradanje. Dakle, istorija se ponavlja. Za nas ona nije učiteljica života, nažalost, uvek smo bili ponavljači, tvrdi Kusovac koji smatra da bi najbolje rešenje bilo kada bi vlada stala u odbranu umetnosti. – Ministar Dinkić pominje nekakve viškove. Mogla bi se izdvojiti manja suma novca za otkup kulturnih dobara.
Kusovac dodaje da je neophodno razvijanje nacionalne svesti o očuvanju kulturnih dobara. Uvek se pojavljuju neki sitnosopstvenički interesi koji nadvladaju opšti, javni interes.
– Danas nema više onih koji poklanjaju. Dobročinstvo izumire. Bilo bi divno kada bi banke novac uložile u stimulaciju savremene umetnosti. U socijalističkom društvu su postojale komisije za otkup, a danas je tih otkupa sve manje. Povremeno, grad odvoji novac da nešto kupi, ali to se onda radi po političkoj liniji. Partijsko stimulisanje nije dobro, ali valjda ćemo i to preživeti. Sve su to dečje bolesti koje se moraju odležati, samo da ne bude mnogo štete. Vreme je da naše društvo počne da razmišlja o sudbini ovih dela – poručuje Nikola Kusovac.
Isidora Masniković
[objavljeno: 28.08.2006.]
