Izvor: Blic, 26.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolekcija Vladimira Macure
Kolekcija Vladimira Macure
MPU
U Muzeju primenjene umetnosti, bečki kolekcionar Vladimir Macura izložio je 16 dizajnerskih stolica i dokumenata o zagrebačkoj grupi 'Gorgona'. Neuobičajen splet okolnosti, a još više ova izložba.
Vladimir Macura je relativno poznat beogradskoj publici. Relativno jer, osim onoga što povremeno donese iz belog sveta da nam pokaže, o njemu samom se vrlo malo zna. Prvi put smo deo njegove kolekcije videli pre četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine. Tada nam je predstavio beogradske nadrealiste, tačnije, nepoznate radove Marka Ristića, Monija de Bulija i Oskara Daviča. Drugi put, 2004, došao je sa zbirkom dela savremene umetnosti među kojima su bili Vazareli, Klajn, Tapies, Bojs, Marina... Izložio ih je u Paviljonu 'Cvijeta Zuzorić' i nestao.
'Svakodnevni život stolica' je prvi deo izložbe koji čine stolica od pruća Jozefa Hofmana, stolica 'Panton', Vernera Pantona, fotelja 'Bol', Era Arnija, stolica iz bečkog parka, stolica 'Vasili' Marsela Brojera, dečja stolica Luiđija Kolanija... Svi eksponati pripadaju sredini XX veka i svi su odraz pokušaja dizajnera da oblik prilagode čoveku i prirodi.
Ova izložba stolica, koja se može pogledati do 7. januara, međutim, na prvi pogled iritira. Jer, sve su stolice pohabane, tačnije upotrebljavane, što opravdanje ima jedino u nazivu tog dela postavke 'Svakodnevni život stolica'.
Drugi deo izložbe govori o 'Gorgoni', grupi čji rad još nije dovoljno istražen, zato što je grupa pokušavala da pobije, u ono vreme, sve što je komunizam zacrtao kao neprikosnoveno. A kako je to drugačije mogla, osim bežeći u iracionalno. Gorgonski humor činili su apsurd, ironija, bizarnost. Oni - Josip Vaništa, Radoslav Putar, Marijan Jevšovar, Matko Meštrović, Julije Knifer, Ivan Kožarić, Đuro Seder i Dimitrije Bašičević Mangelos - bavili su se, na tragovima dade i nadrealizma, onim što je kasnije postalo legitimno umetničko eksponiranje u vidu konceptualne umetnosti, performansa, poziranja, fotografisanja sebe i svojih radova. Time su, poput stolica, ušli i u naš svakodnevni život u kojem koncept postaje sve, čak i ova dva nespojiva segmenta izložbe.
Sud
(Srđan V. Tešin, Kuvarove kletve i druge gadosti, Stubovi kulture, 2006)
Junaci ovog romana su grupisani u parove (posvađanih, ukletih) blizanaca čije neprijateljstvo ukazuje da u samoj suštini ljudskog bića postoji tragičan, neizlečiv sukob između njegove ravnodušne (opake) i pravedne (u kontekstu vladavine zla, jurodive) polovine; otuda, svirepi Kuzman ne pakosti bratu Maksimu zato što mu zavidi, već da bi dao oduška Kainu u sebi, a nastrana Marica obožava sestru Ružu iako svima, pa i njoj, donosi smrt. Obavijen pretećim sfumatom, Mokrin postaje simbolično mesto odlučujućeg okršaja između anđela i demona (oko ljudskih duša) i, posredno, strašnog suda nad minulim vekom nacionalne istorije (u kojoj niko ne mora da bude onakav kakvim se čini). Međutim, tu ne samo što krivica nije očigledna (jer je izopačenost današnje braće plata za 'istorijske' grehe predaka), već se i svako sprovođenje (ljudske) pravde pretvara u zločin (pa moralni Lefterije postaje višestruki ubica); okupljeni oko zagonetnog nestanka (ubistva) prelepe devojke (vedrine, smisla), junaci dele osećanja protraćenog života i pogrešno odabrane sudbine. Pavle, čovek našeg doba, koji je posle svih (ovdašnjih i svetskih) zala, neodređen i nesposoban za slobodu, opsednut je 'sirovošću ženskih genitalija', jer je izabrao (zversku, idotsku) neosetljivost kao oblik nadmoći, jer može da podnese (uzvišene, kao i užasne) događaje samo ako ih 'snizi' i 'depatetizuje'. Nasuprot strastima (podvojenih) blizanaca, tihe pobede čistih srcem (Elze Tot) i prostih duhom (Julijane), čine se neprimetnima i nestvarnima.
Ispitujući, u našoj književnosti pažljivo odnegovan, motiv kletve (kobi, prokletstva), Tešin je napisao parodiju porodične sage kao glasan komentar na aktuelne pokušaje političkih i kulturnih 'strašnih sudova'.
|
