Izvor: Blic, 25.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolekcija Miloljuba i Ivana Perića
Kolekcija Miloljuba i Ivana Perića
Galerija Progres
O ukusima i bojama ne valja se prepirati - ni kad je reč o prestižnoj kolekciji oca i sina Perić. Ona podseća na strast s kojom su, svesni svoje misije, Đorđe i Lala Lučić Roki, Nadežda i Lazar Ristić, Arsa i Vojka Milatović… sakupljali remek-dela srpskog slikarstva (danas u Narodnom muzeju).
Koliko je strasti trebalo u Perićima da ključa da bi s profesorskim platama ostvarili svoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << san - znaju samo oni koji idu njihovim stopama. Perići su kupovali dela, razmenjivali, sticali poverenje umetnika u svoj sud, usredsređeni na jedan cilj: sačuvati od zaborava (i za istoriju) ono što je po njihovom mišljenju najvrednije u srpskoj novijoj umetnosti. A to su dela 'Medijale', pokreta čiji su pokretači najpoznatiji naši umetnici (Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Olja Ivanjicki, Ljuba Popović i Vladimir Veličković, zatim Dada Đurića, Radomira Reljića, Voja Stanića…), kao i onih mlađih koji su im duhovno bliski (Stanka Zečevića, Vladimira Dunjića, Budimira Dimitrijevića, Katarine Zarić, Marine Nakićenović, Željka Đurovića…). Sve njih, u viziji ovih probirljivih kolekcionara, povezuje nit racionalnog i iracionalnog, ključna za poetiku nadrealizma. Svi oni su 'figurativci', ali nijedan ne podražava prirodu. Njihova dela nazivaju metafizičkim, fantastičnim, magičnim, ali ih je zapravo teško staviti u istu ravan. Možda su baš zato svi oni najviše od svega 'individualci': ne pripadaju nijednom pokretu do kraja - nisu pobornici zajedničke poetike.
Ipak, okupljeni u ovakvoj kolekciji, oni imaju zajedničku crtu: svi su majstori štafelajne slike_arhiva. A sa Perićima ih spaja nasušna potreba da ostave delo koje će da živi i posle njih, zagovarajući dugo pamćenje.
Osveta
(Mišel Tramble, Crna sveska, Clio, 2006)
Život junakinje romana, patuljčice Seline Pulen, je neprekidna patnja (strepnja i mržnja): naviknuta na prezir rođene, pijane i depresivne, majke i vaspitana da se stidi svog (telesnog) hendikepa, ona ni sama ne zna da li je cirkuska atrakcija ili 'potpuno ljudsko biće', dostojno ljubavi i pažnje. Naizgled beznačajna audicija za nemu ulogu u amaterskom pozorištu, postaje Selinina lična (antička) tragedija: iskusivši niz razočaranja (od strane lažne prijateljice, Eme Lanževen, koja svoje komplekse pokušava da sakrije izmotavanjem, profesora Gijoma Bulizona, koji se hrani pažnjom oduševljenih studenata i 'mladog reditelja sa slavnom budućnošću' koji glumi bizarnost, držeći prst u ustima), ona, u duhu Euripidovih jakih (manijakalnih) žena, odlučuje da drastično kazni društvo 'normalnih' tako što će ga odbaciti i napustiti. Kada se (samodestruktivno) opredelila za život u polusvetu uličara i transvestita, Selina je egzistencijalna merila poistovetila sa estetskim: ona se pridružuje noćnim spodobama jer misli da im je slična po logici apsurda, kao groteskno biće, ružno 'na zabavan i simpatičan način'. Njen teatralan gest osvete (nad potpuno uništenom majkom) je, istina, daleko od euripidovskog besnila, ali je njena drama (fontrirovski) mračna, jer otkriva da je prava nakaznost nevidljiva jer dolazi iznutra.
Ovo je roman jednog junaka, tako da su ostali učesnici u radnji karakterisani samo onoliko koliko je bilo potrebno da bi postali ogledala njegove naravi ili sudbine; zbog previše paralela i analogija sa Euripidovim 'Trojankama', opširne digresije se gomilaju iako ne doprinose produbljivanju smisla; zato je 'Crna sveska' težak roman, ali je, paradoksalno, bez prave umetničke snage.
|
