Izvor: Politika, 28.Jul.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolaž je kao poezija
Odnos prema skulpturi u našem društvu je jasan. Nema ga. Na Fakultetu likovne umetnosti, na odsek vajarstvo upišu se samo po dva studenta godišnje, kaže Balša Rajčević, čija izložba traje u galeriji „Progres”
Balša Rajčević (1941) već decenijama stvara u skoro svim domenima umetnosti – vaja, slika, piše. I uvek radi angažovano. Reaguje na svet i stvarnost oko sebe. Ovoga puta publici je, na izložbi koja do subote, 30. jula, traje u galeriji „Progres”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predstavio dve celine – slike i kolaže. Prva, kaže, oslikava njegovu reminiscenciju na prazninu dok je u drugoj vezivni element njegova ličnost, iskazana na jedan specifičan način.
Neobično je, reči su Dejana Đorića, autora teksta u katalogu, kako Rajčević često menja pristupe, poetike pa i umetnosti a da uvek pokreće suštinska pitanja i ostaje samosvojan. Za samog Rajčevića, reč je, jednostavno, o srodnosti.
– Slika je površina a skulptura je trodimenzionalna. Ali zakoni likovnosti su često isti. Likovni umetnik mora da bude svestran, ako neko zna da crta i ako je likovno školovan onda može da se izrazi u svim medijima samo ako ima volju za stvaranjem, kako to kaže Šopenhauer. Pitanje je da li ga nešto podstiče iznutra, spolja, kad posmatra svet, kad živi život. Jer, kad stvaraoca nešto uznemiri onda on to pokuša da putem umetničkog jezika iskaže i da na to reaguje. Čovek koji ništa ne primećuje nikada ne može da bude stvaralac, iako je završio akademiju.
Ciklus belih slika „Prasak”, u kombinovanoj tehnici (nastale između 1998. i 2010. godine) odnosi se na jednu temu i jedan sadržaj, sa različitim varijacijama. Prisutni su momenti bezdana, tišine, filozofskog preispitivanja, koje naš sagovornik razmatra kroz različite varijetete bele boje, uz dodatke raznih vrsta peska, strugotina, granulata, kamenčića. Na taj način, kako kaže, ukazuje na zgusnutost i koncentrisanost materije, koja se razvija do pucanja, eksplozije. O kolažima, nastalim u poslednje tri godine od isečaka iz štampe, dnevne i periodične, priča drugačije. – Kolaži su nešto posebno. Oni ne mogu da se rade celovito i homogeno, kao što sam radio ciklus slika. Kolaž je stvar inspiracije koja se rađa iz materijala. Umetnik tu zavisi od sastavnih delova koji su mu na raspolaganju. Kolaž može da se uporedi sa poezijom. Dok pesnik od reči stvara celinu, nekad i pomalo nejasnu, tako vizuelni umetnik u kolažu koristi vizuelne elemente od kojih stvara celinu.
Naš sagovornik, inače član ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja književnika i Udruženja likovnih kritičara, koji je izlagao na preko 400 grupnih i 50 samostalnih izložbi, za neke od radova iz ciklusa „Prasak” nagrađen je na 30. majskom salonu. Na pitanje hoće li ponovo izlagati skulpture, što mu je osnovna preokupacija, odgovorio je:
– Odnos prema skulpturi u našem društvu je jasan. Nema ga. Na Fakultetu likovne umetnosti, na odsek vajarstvo upišu se samo po dva studenta godišnje. Pogledajte parkove, javne površine, sve su prazne. S obzirom na to u kojim sam godinama, imajući u vidu da je vajarstvo težak posao, a da uz to tržište ne postoji, pitanje je da li ću ponovo praviti obimne izložbe svojih skulptura u nekim velikim prostorima. Ali, nikada neću prestati da stvaram, jer umetnik radi do smrti.
M. Dimitrijević
objavljeno: 29.07.2011
