Izvor: Politika, 19.Jul.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koje je boje bog
Film je kritika sadašnje Mađarske u kojoj jedan uski sloj vlada nad većinom mase, što važi i u čitavoj Evropi, kaže laureat kanskog programa „Izvesni pogled”, sa čijim je pobedničkim filmom počeo Palićki festival
Sa svojim prvim filmom „Prijatni dani“ mađarski scenarista i reditelj Kornel Mundruco (1975) 2002. u Lokarnu osvojio je „Srebrnog leoparda“, a sa filmovima „Johana“, „Delta“ i „Nežni sin- Frankeštaj projekat“ takmičio se na Kanskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << festivalu čiji je jedan od miljenika.
Sa svojim poslednjim filmom „Beli bog“, Mundruco se ove godine u Kanu takmičio u programu „Izvestan pogled“. Takmičio i pobedio! Jednoglasnom odlukom žirija, kojim je predsedavao argentinski reditelj Pablo Trapero. Svečanom projekcijom „Belog boga“ juče je na Paliću počeo 21. Festival evropskog filma...
„Belog boga“ ste posvetili Miklošu Janču?
Jesam, od srca, iz dva razloga. On je ovaj moj film video samo dve nedelje pre nego što je preminuo. Zvao me je i dao nekoliko veoma važnih saveta za skraćenje i drugačija montažerska rešenja. Drugi razlog je to što on sam mađarski film i još uvek nismo svesni toga koliko će nam nedostajati, kao uzor i primer kako sačuvati nezavisnost i slobodu. „Beli bog“ je poslednji film koji je Jančo gledao.
Šta tačno znači naslov Vašeg filma?
Želeo sam da smestim film u perspektivu iz koje ćemo razumeti da je pas simbol večnog izgnanika kome je bog njegov gospodar. Oduvek su me interesovale karakteristike boga. Da li je on zaista beo ili svaka osoba ima sopstvenog boga. Beli čovek je bezbroj puta dokazao da je jedino on sposoban da gospodari i kolonizuje. Naslov filma izaziva mnoge kontradikcije i zato ga smatram očaravajućim.
„Beli bog“ ne može da se odvoji ni od političkog konteksta Mađarske države?
Film je kritika sadašnje i buduće Mađarske u kojoj jedan uski sloj vlada nad većinom mase, što važi i u čitavoj Evropi. Elitna grupa zadržava pravo na vlast i moć i kao u kakvom političkom rijaliti programu, političari se ponašaju kao zvezde za koje treba glasati za ili protiv. To je veoma opasna tendencija i ako ne obratimo pažnju, jednog dana će se mase podići.
Iz filma „Beli bog“
U završnici filma vidimo takve scene?
To su trenuci revolta masa, a to je i najveći evropski strah i u pravu su što se plaše. Tragao sam za slikama, gotovo ikonama sa kojima bih to predstavio i dočarao. S kojima bih portretisao kako to izgleda kada odbijemo da smestimo sebe u drugi prostor, na mesto protivnika ili manjine. Umetnost nikada ne treba da odustane od kritičkog stava. Ona mora da digne ogledalo pravo u lice društva.
Dajete i svojevrstan portret Budimpešte, drugačije nego što smo navikli?
Smatrao sam da treba da se otarasim postsovjetskih, melanholičnih istočnoevropskih stereotipa i tradicionalnih formula, koji su poslednjih decenija karakterisali filmove sa ovih prostora, pa i moje. Istočna Evropa egzistira usred masivnog haosa, promena i nestabilnosti, a planirati napredak je nemoguće. Tragao za sam za prostorom i slikama koje će to najbolje predstaviti i pokušao da kreiram novu Budimpeštu.
Kornel Mundruco i Dubravka Lakić (Foto Federiko Mancini)
Zato ste promenili i svoj stil?
Da. Posle deset godina koliko se bavim filmskim stvaralaštvom, pomislio sam da je vreme za otvaranje ka nekim novim temama i načinima komunikacije sa publikom. Moje filmske tinejdžerske godine su prošle. Mislim da se u ovom filmu jezik dosta promenio, ali je to još uvek Mundrucov film i zbog toga u sopstvenim očima izgledam hrabrije.
Kada ste producentu rekli da ćete snimati film o psima i sa psima, kako je to prihvatio?
Da ne poverujete, ali sa ovim filmom je išlo sve prilično brzo i lako kada je njegovo finansiranje u pitanju. Rad na njemu je za mene bio neka vrsta terapije, posle dugotrajnog iscrpljivanja po evropskim producentskim pičing forumima za jedan drugi projekat koji sam želeo da radim. Zato sam svojoj koscenaristkinji Kati Veber jednog trenutka rekao „hajde da uradimo mađarski film samo sa mađarskim sredstvima“. Za tri nedelje smo napisali scenario, moja producentkinja Viktorija Petra je njime bila oduševljena, odmah smo dobili saglasnost i Majkla Vebera iz „Mač faktorija“. Išlo je sve veoma lako i sa puno slobode, što je veoma iznenađujuće s obzirom na broj pasa-glumaca koje smo imali u filmu.
Je li bilo teško pronaći pse i trenirati, koliko ih je u „Belom bogu“?
Više od 150, ogroman broj njih su ulični psi preuzeti iz kafilerija i skloništa za pse. Šest meseci su ih treneri obučavali za ono što sam želeo da postignem kako bih stvorio unukatnu sliku. Mnogo bola sam stavio na leđa trenera, a oni su sa psima postigli neverovatne, fascinantne stvari. Naravno, Kati i ja smo u hodu intervenisali u scenariju kad god bi nam treneri davali neku sugestiju, jer su jedino oni tačno znali šta od kog psa možemo da očekujemo. Na kraju, čak i da film nije valjao ništa, mi smo učinili dobro delo, tako što smo napravili program usvajanja tako da svaki od naših pasa danas ima porodicu.
Ti Vaši psi izgnanici ponašaju se kao ljudi?
Najveći broj njihovih scena su realno snimljene scene, bez kompjuterskih intervencija, a ceo film je postavljen tako da se psi ponašaju i reaguju onako kako ljudi zamišljaju njihove emocije. Ljudi gledaju kroz svoje oči, iz vizure svojih osećanja i načina ponašanja i sve to projektuju na životinje, dok sam ja pokušao da se fokusiram na stvarne emocije pasa.
Zanimljivo je i to što „Beli bog“ počinje kao porodični film, a onda počinjete da se poigravate sa različitim žanrovima?
Da, počinje kao tipični porodični film, a negde u pozadini jasno je da je to i politička melodrama. Zatim sledi pseći akcioni film, pa socijalna drama, čak i film o odrastanju, a sam kraj je neka mešavina trilera i horora. Ti okreti i zaokreti stvarno dolaze iz nekog našeg postsovjetskog vremena, postsovjetskog kapitalizma bez ideologije i sa sve manje demokratije. Sve je to značilo da je nemoguće koristiti čist, klasičan filmski jezik već je zahtevalo kreiranje nekog novog kinematičkog jezika koji će biti bliskiji životu i načinu života mlađih generacija.
Kakvu vrstu emocija ste želeli da postignete kod publike dok gleda ovaj film?
Za mene je još uvek najvažnije da publici snažno kuca srce dok gleda film. Ipak, zato što je „Beli bog“ snažno moralan film koji postavlja snažno moralna pitanja, publika mora da stigne sa moralnim stavom.
Dubravka Lakić
objavljeno: 20.07.2014
.jpg)
