Izvor: Blic, 12.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kofer moga oca
Kofer moga oca
Dve godine pre smrti otac mi je poklonio mali kofer pun svojih rukopisa, spisa i svezaka. S onim svojim uobičajenim šaljivim, podrugljivim izrazom na licu, rekao mi je da ih pročitam kad on ode, misleći time kad umre.
'Samo baci pogled', rekao mi je, pomalo zbunjeno. 'Vidi da li unutra ima ičega što bi mogao da iskoristiš. Kad me više ne bude, možda možeš da napraviš izbor i to objaviš.'(...)A sada ću nešto reći o značenju sadržaja tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kofera. To je ono što čovek stvori kad se zatvori u sobi, sedne za sto i povuče se u ćošak da iskaže svoje misli - to jest, značenje književnosti. Kad sam najzad dotakao očev kofer, nisam mogao da se nateram da ga otvorim, ali sam ipak znao šta se nalazi u nekim od tih svezaka. (...)
Dva su osnovna osećanja koja su me obuzela kad sam zatvorio očev kofer i odložio ga: osećanje da sam zakopan u provinciji i strah da mi nedostaje originalnost. Ta osećanja se tada nisu ispoljila prvi put. Godinama sam čitajući i pišući proučavao, otkrivao i produbljivao te emocije u svoj njihovoj raznolikosti i nenamernim posledicama, njihovim nervnim završecima, njihovim okidačima i mnogim bojama. (...)
Za mene biti pisac znači prepoznavati tajne rane koje nosimo u sebi, rane koje su tako skrivene da smo ih jedva svesni, i strpljivo ih istraživati, spoznavati, rasvetljavati, da bismo ih prihvatili i učinili sastavnim delom našeg duha i našeg pisanja. (...)
Pisac piše o stvarima koje svi znaju, ali ne znaju da ih znaju. Istraživati to znanje i gledati ga kako raste prijatna je stvar; pisac posećuje svet istovremeno poznat i čudesan. Kad se pisac zatvara u sobi iz godine u godinu da bi tesao svoje umeće - da bi stvarao svet - ako koristi svoje skrivene rane kao polazište, on, bilo da je toga svestan ili ne, polaže velike nade u čovečanstvo.
Dozvolite mi da promenim raspoloženje s nekoliko slatkih reči koje će, nadam se, poslužiti isto tako dobro kao ta muzika. Kao što znate, pitanje koje se nama piscima najčešće postavlja, omiljeno pitanje, glasi: Zašto pišete? Ja pišem zato što imam urođenu potrebu da pišem! Pišem zato što ne mogu da radim normalan posao kao drugi ljudi. Pišem zbog toga što želim da čitam onakve knjige kakve pišem. Pišem jer sam ljut na sve vas, ljut na svakoga. Pišem zato što volim da po ceo dan sedim u sobi i čekam.
Pišem zato što mogu da učestvujem u stvarnom životu menjajući ga. Pišem zato što želim da drugi, svi mi, ceo svet, znaju kakav život smo živeli i nastavljamo da živimo u Istanbulu, u Turskoj. Pišem zato što volim miris papira, penkala i mastila. Pišem zato što verujem u književnost, u roman kao umetnost, više nego što verujem u bilo šta drugo. Pišem zato što je to navika, strast. Pišem zato što se plašim da ne budem zaboravljen. Pišem zato što volim slavu i interesovanje koje pisanje donosi sa sobom. Pišem da bih bio sam. Možda pišem zato što se nadam da ću shvatiti zašto sam toliko strašno ljut na sve vas, tako strašno ljut na svakoga.
Pišem zato što volim da me čitaju. Pišem zato što kad jednom započnem roman, esej, stranicu, želim da ih završim. Pišem zato što svi to od mene očekuju. Pišem zato što posedujem detinju veru u besmrtnost biblioteka i način na koji moje knjige stoje na polici.
Pišem zato što je uzbudljivo pretakati sve lepote i bogatstva ovog sveta u reči. Pišem ne da bih ispričao priču, već da bih sastavio priču. Pišem zato što želim da pobegnem od zle slutnje da postoji mesto na koje moram da odem, ali na koje, baš kao u snu, ne mogu da stignem. Pišem zato što mi nikad nije polazilo za rukom da budem srećan. Pišem da bih bio srećan. (...)
Dvadeset tri godine pre nego što mi je otac ostavio svoj kofer i četiri godine nakon što sam, sa 22, odlučio da postanem pisac i, napuštajući sve drugo, zatvorio se u sobu, završio sam svoj prvi roman 'Dževdet beg i njegovi sinovi'; drhtavim rukama dao sam ocu rukopis neobjavljenog romana da ga pročita i kaže mi svoje mišljenje. To nisam uradio samo zato što sam imao poverenja u njegov ukus i njegov intelekt, već zato što mi je njegovo mišljenje mnogo značilo jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U tom trenutku moj otac nije bio sa nama, bio je daleko. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kad se vratio dve sedmice kasnije, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac nije ništa rekao, ali me odmah zagrlio tako da sam znao da mu se roman veoma dopada. (...)
Otac mi je umro u decembru 2002.
Danas kad stojim pred Švedskom akademijom nauka i uglednim članovima koji su mi dodelili ovu veliku nagradu - i ukazali veliku čast - i njihovim istaknutim gostima, žarko bih želeo da je i on ovde sa nama.
CDC/JS
