Izvor: Politika, 07.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kockanje sa Brozovom harizmom
Iako neki reaguju u stilu – „Koga još zanima Tito”, autori izložbe u Muzeju 25. maj očekuju da ona pokrene pitanja
Preko deset miliona građana nosilo je Titovu štafetu tokom 42 godine postojanja manifestacija nošenja i predaje štafete, a oni su pretrčali gotovo 900.000 kilometara. Broj izrađenih štafeta iznosi 22.000. Jedan broj štafeta i raznih poklona (oko 500 eksponata) koje su Titu poklanjali građani Jugoslavije, od maketa, goblena, čarapa, drvoreza do dečjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odela, biće predstavljeni na izložbi „Efekat Tito – harizma kao politička legitimacija”, koja je u pripremi i otvara se 14. marta u podne u Muzeju 25. maj.
„Šta mislite: koliko ’autora’ bi se danas odreklo tih svojih rukotvorina, koliko ih se naknadno stidi? Koliko njih bi da sakrije da su oni ti koji su to slali Titu, poklanjali, trčali sa štafetama, pisali pisma i pesme? Koliko nas je učestvovalo, podržavalo i održavalo harizmatski karakter Titove vlasti?”
Ovo pitanje u tekstu kataloga izložbe postavlja Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Muzeja 25. maj, napominjući, u razgovoru za naš list, da većina ovih poklona nije nikada izlagana jer se smatralo da takvi pokloni nemaju značajnu umetničku i istorijsku vrednost. Ovi predmeti pripadali su muzejskoj zbirci koja je bila označena kao „Razno”.
Marina Dokmanović, autorka koncepta ove izložbe (u Reksu je 2004. realizovala izložbu „VlasTito iskustvo”), kaže da povodi za poklanjanje nisu bili samo Titov rođendan, Nova godina, Dan republike ili Dan armije, nego na primer i ispunjenje petogodišnjeg plana za četiri godine!
Iako se neke reakcije u javnosti povodom oglašavanja izložbe manifestuju kao negodovanje u stilu „koga još zanima Tito?”, autori izložbe smatraju da je ona, između ostalog, i povod da se ovaj period stavi pod lupu istoričara, sociologa, analitičara, i da se, između ostalih, odgovori na pitanja zašto je štafeta imala falusoidnu formu, koliko darovani predmeti funkcionišu u sklopu mehanizma harizme vladara, šta je bio istinski motiv građana da poklanjaju predmete, za čiju je izradu ponekad bilo potrebno i godinu dana, a da pri tom nisu na to bili primorani?
Istoričarka Olga Manojlović Pintar objašnjava da je predajom poklona Josipu Brozu jačana socijalna kohezija, pa je tako poklanjanje, iako u početku spontano, vremenom postalo veoma važan element političke prakse.
„Kroz izbor poklona i formu njegove predaje darodavci su verovali da kreiraju sliku o sebi i ističu sopstvenu posebnost u Titovim očima”, piše Olga Pintar u tekstu kataloga.
Autori izložbe ističu da mnogi pokloni pokazuju protivrečnost u smislu da su patrijarhalni simboli kombinovani sa simbolima modernizacije, ili se socijalistička simbolika ugrađuje u nešto što je označeno kao patrijarhalno. Primer su vezeni jastuci ili peškir na kome piše „Majka palog borca”. Interesantan je i primer globusa koji je verovatno doživljen kao simbol kosmopolitizma, a pitanje je kako je kosmopolitizam zamišljan u onim delovima zemlje koji su iz ekonomskih razloga bili prilično izolovani.
– Ovom izložbom hteli smo da ukažemo na harizmu kao negativnu legitimaciju – kaže Radonja Leposavić, i naglašava da je Titovom smrću njegova harizma prestala da postoji.
– Harizma ne trpi smrt. Posle Titaovde se otvorio prazan prostor za traženje nove ličnosti, i to je bio problem ove nacije. Smatram da je veliki propust Josipa Broza što nije shvatio da se njegova politička legitimacija zasniva na harizmi. On je simbolizovao proces modernizacije i morao je da shvati da nije dobro da se suviše harizmatski legitimiše. Previše je bio podložan izlivima ljubavi prema narodu. Kada baratate sa harizmama, to je kao da ste u kockarnici. Ne znate šta će vas snaći. Možete samo da pretpostavljate da je nečija harizma dovoljno jaka, ali otkud znate šta će se desiti kasnije – kaže Leposavić i dodaje:
– Slobodan Milošević je izgubio harizmu onda kada su ljudi koji su ga legitimisali tom harizmom shvatili da on ne može da izvrši poslove. Zoran Đinđić je bio obrazovan i znao je šta je harizma. On je govorio da ne želi da ga građani vole i znao je da je ono što preduzima nešto zbog čega ga ljudi neće voleti. Njegova smrt je bila trenutak kada se činilo da ima najveću harizmu. Kod Đinđića harizma počinje u trenutku smrti, kod Tita u tom času prestaje, a Milošević upada u prazan prostor označen traganjem za novom harizmatičnom ličnošću, objašnjava Leposavić.
Izložba „Efekat Tito”, koja će trajati do 1. maja, obuhvata i sletove ali i filmske i audio materijale koji svedoče o izgradnji zemlje, Titovom prisustvu na gradilištima, putovanjima, podsećajući ne samo na društveni i politički kontekst Titovog vremena, već i na njegovu estetiku i značenja.
Marija Đorđević
[objavljeno: 08/03/2009]
