Izvor: Blic, 25.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo pleše
Ko to tamo pleše
Bila je srećna ideja upravnika Ljubivoja Tadića da na repertoar baleta Narodnog pozorišta Beogradu stavi kao stvaralački izazov kultni Šijanov film 'Ko to tamo peva', po scenariju Dušana Kovačevića. Naravno da je ta ideja mogla da se ostvari samo što tu nama na dohvat ruke, u Zagrebu, deluje takav vanserijski koreograf kakav je Staša Zurovac. Pokazalo se da on ume da se uhvati u koštac sa 'stvarnosnim plesom', kako bih ja nazvao njegovu koreografsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << orijentaciju.
Zurovac je uspeo da temu putovanja tipičnih Balkanaca po džombama Balkana prikaže stilizovanim pokretima kojima se doskora pričale samo bajke belog baleta. U životu mi je nepodnošljivo - truckati se u krntijama koje su nekada bili autobusi i prisustvovati svadbama i sahranama koje se okončavaju pijančenjem znojave mase. Ali čarobnom rukom koreografa-reditelja ta sirova građa postala je poetična metafora tegobnog balkanskog živovanja od Stambola, preko Krapine i Šapca, do Trgu Mureša. Nije izostalo ništa od dobro znanog bodilengvidža balkanskog mentaliteta: muški trbušni ples, dert, nadgornjavanje, pesničenje, pa čak i pokazivanje 'bosanskog grba'. Mora da su se tako osećali i caristički Rusi koji su sa nekog štrokavog soročinskog sajma došli da čuju i vide operu 'Soročinski sajam' u Petrogradu jedva mesec dana pred Oktobar i da, uz uz zvuke tad već pokojnog Musorgskog prepoznaju, malo kasno, suštinskija sazvučja sopstvenog naroda.
Voki Kostić pružio je Zurovcu muziku, remek-delo koje odiše mešavinom zanosa i ironije. Baletski ansambl igrao je u ostom ključu, istovremeno u histrionskom zanosu, ali i sa samoironijom punom neke neobične blagosti koja niti glorifikuje niti osuđuje sopstveni mentalitet.
Kako je to mogućno - istovremeno pune novine o kriznim trenucima Narodnog pozorišta, a na pozornici izvorna umetnost nedotaknuta krizom! Ne, onda to ne može biti duboka kriza...
Lapotiranje
Kada je svojevremeno, zavitlancije radi, Plavi Orkestar otpevao stih 'Bolje biti pijan nego star', nismo ni slutili koliko će brzo njegova profetska dimenzija naći svoje ostvarenje u našoj stvarnosti.
Zahvaćeni infektom vladajućeg kulturnog modela savremenog sveta, u kojem je mladost po svaku cenu, ne samo preporuka za društveno uključivanje, već i svojevrsni životni imperativ, a čak i Nabokovljeva Lolita prava matorka, zagazili smo u opasno područje stvarnog i simboličkog isključivanja starijih ljudi.
U jednoj stranoj reklami za prašak, koja se emituje kod nas, snaja ili ćerka, žali se komšinici kako su fleke na stolnjaku nastale jer je deda (ili otac ili svekar) 'opet nešto brljao po kujni'. Nespretnom 'dedi' šeprtlji, koji smeta očuvanju kućnog reda i čistoće, pridružuje se i baba iz jednog našeg spota, koju zet kao taštu izbacuje iz kuće, velikodušno je šaljući u staro gvožđe.
To da moderna društva postulirajući ideal mladosti i zdravlja, ohrabrena drevnom logikom da stari ljudi samo smetaju i ništa ne privređuju, ove marginalizuju primenjujući sofiticirane modele lapotiranja, ma kako surovo delovalo, nije nepoznato.
Ono što je novo, međutim, jeste svojevrsno pomeranje starosne granice, koja sada i od sredovečnih ljudi pravi manje ili više društveno nepoželjnu sortu. Dodajući im kvalifikativ socijalno nebitnih, teror žutokljunačke kulture manifestuje se u otvorenom pozivu na nepoštovanje svih onih kojima dodeljuje neadolescentski status.
To što u jednom stranom spotu za osvežavajući napitak, momak dolazi po devojku i njenog oca pozdravlja podrigivanjem, sitnica je prema arsenalu kojim dečko sigurno raspolaže.
Upakovano u formu pošalice, bezazlene reklamne igrarije, na mala vrata se uvode prostakluk, primitivizam i vulgarnost kao prihvatljiv i čak poželjan komunikativni kod, kojim se ozakonjuje i ohrabruje simboličko nasilje nad svima onima koji mu se, u pokušaju da očuvaju svoj dignitet, opiru.
