Izvor: Blic, 09.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo plače
Ko to tamo plače
U petak popodne, rešila sam da u petak ujutru, oko podne, kad frau Laketić obično ustaje, krenem u kupovinu ne - znam - čega, kako bi mi taj dan bio lep. Jer, dešava se da te iznenada, kad se prodavnice zatvaraju, neko ili nešto iznervira i ti nemaš načina da popraviš svoje raspoloženje, sem da cimaš nekog od svojih poznanika da otvara svoju radnju, što baš i nije tako zgodno. Ljudi taman dodju kući, izuju svoje tesne cipele, šutnu ih kulturno ispod >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stola da se ukućani ne spopliću o njih, a ti ZVRRRRR… telefonom. Moliš ih da ti otvore dućan, kako bi na nervnjaka nešto pazario.
Zato sam sada počela da razmišljam unapred, u čemu mi je mnogo pomogla frau Laketić, a i naš zajednički prijatelj Petar Bokun, čuveni neuropsihijatar. Što da trošimo živce, kad možemo novac!? Jer, para ima ko blata, a živce nigde ne možeš da nadješ. Taman kad sam dovršila misao, začuh neko nežno i otmeno ŠMRC-ŠMRC. Frau Laketić je sedela u svom omiljenom krevetu i brisala suze svilenom maramicom sa mojim inicijalima. Za maramicu, manje-više, nije ni važno čija je. Ali bitno je čije su suze. To što nisu moje, ni malo me nije utešilo, jer plakala je moja najbolja prijateljica. I to toliko otmeno, da ni oni otporniji na suze, ne bi odoleli da je uteše. Jer, kad otmeno plačeš, svi oni koji te teše, osećaju se nekako uzvišeno.
Ali, kako su suze stvar lične prirode, neću vam reći šta je rastužilo frau Sladju. U svakom slučaju, potrošenih trista dinara u prvoj poslastičari, vidno je popravilo i njeno i moje raspoloženje. Da smo imale još toliko love, možda bismo i zapevale. Ovako, do sledeće prilike. Tojest, plate.
