Izvor: Blic, 08.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo plače
Ko to tamo plače
Pre neki dan otvorim frižider - ne radi. Pozovem majstora, a njemu padne genijalna ideja, da kupim novi. Po izrazu mog lica, skapira on da je bolje da zasuče rukave i da radi svoj posao. Kad je završio i rekao cifru, nije zaboravio da napomene, kako nije siguran koliko će moj frižider još da fura.
Odem u kupatilo da se istuširam i da malo dodjem sebi - voda hladna. Škljocnem prekidač, ništa. Bojler crko. Cimnem opet majstora. On izračuna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je najeftiniji - nov. Jer, ako promenim kazan, on košta skoro kao bojler. Uz grejače i ostale frcokle, dodje mu na isto. Smognem snage i iskeširam lovu. Istuširam se i uključim TV da gledam nadmetanje Buša i Kerija. Posle tri minuta - ni tona ni slike_arhiva. Sačekam akademskih petnaest minuta, misleći da je prekid na medjunarodnim linijama. U neko doba, okrenem druge kanale i tamo isto. Počnem da pritiskam dugme po dugme, da menjam baterije u daljinskom, ali slaba vajda. Ovaj put zaobidjem majstora, iz straha da ne izudaram čoveka, ni krivog ni dužnog.
Ne bih li se smirila, uzmem da čitam novine. Ugledam marketinški dodatak jedne čuvene firme koja daje povoljne cene uz još povoljnije kredite i smesta odjurim na odredjenu adresu, koja je ( što u ovom slučaju nije za podcenjivanje), bogu iza nogu. Potrčim uz stepenice, gde me dočeka grupa veselih i kratkopodšišanih, nespremnih da mnogo objašnjavaju, sem - da ne rade. Pljunem diskretno, (više sebe nego njih), sednem u prvi taksi i kažem da vozi do centra. Posle nepuninih pet metara, taksista naglo prikoči i kulturno me izbaci, zato što idem desno, a on vozi - levo. Sednem na trotoar i počnem da se smejem. Ne drugima, ni sebi, već Wiesbadenu, koji je otišao NI LEVO NI DESNO, VEĆ PRAVO - u tri lepe.
